in

Želja mi je da Novak dođe na Srđanov grob, da se sretnu dva čoveka

Prošle nedelje obeležena je 29. godišnjica smrti Srđana Aleksića, mladića pretučenog u Trebinju jer je štitio prijatelja Bošnjaka za vreme rata u BiH. Srđanov otac Rade Aleksić za N1 kaže da mu ovi dani teško padaju, ali istovremeno i radosno, jer Srđan, kako je rekao, utiče na to da čovek bude dobar.

„Ne bih delio ljude nikako, bilo kakva podela nije dobra. Ja bih se trudio ono što je Srđan ostavio – da budemo dobri. On utiče da čovek bude dobar“, ističe Rade Aleksić.

Kaže da je jednom prilokom, šetajuči beogradskom Ulicom vojvode Stepe, video grafit na kom piše: „Nema deljenja, Srđan Aleksić heroj“.

“Malo mi je zasmetalo to heroj, voleo bih da je pisalo umesto heroj čovek, jer čovek je univerzalna stvar, nešto što se ne može pobiti”, ističe Aleksić i dodaje da svaki ima svoje heroje koji možda nisu heroji za druge, a čovek je uvek čovek.

“Što se tiče čoveka, građanina Srbije, BiH, Hrvatske… To su ljudi koji sigurno usvajaju Srđana i njegovo delo, ali politika koja vodi se, ti koji žele da sačuvaju svoje položaje, oni ne poštuju Srđana, ne mrze ga, ali ne mogu da ga priznaju javno, jer bi morali onda drukčije da se odnose prema svom narodu, ali i prema svojim susedima i drugim zemljama”, ocenjuje Srđanov otac.

Kaže i da mu je velika želja da najbolji teniser sveta Novak Đoković dođe na Srđanov grob.

“Da se susretnu dva čoveka – jedan koji je poginuo da bi pokazao šta je to čovek, i drugi koji živi i pokazuje šta znači biti čovek”, objašnjava Aleksić.

Podseća da mu je jednom prilikom, kada je u Beogradu za Srđana primao orden Miloša Obilića za hrabrost, prišla jedna devojka koja mu je prenela da je Novak Đoković, koji je takođe prisustvao ceremoniji, izrazio želju da ga upozna.

“Rekao sam ‘O, Bože, želja je moja ista kao i njegova. Upoznali smo se, sreli, zagrlili. Tada sam osetio koji je život, snaga, energija u tom čoveku”, priseća se Aleksić.

Ovih dana mu, dodaje, telefon često zvoni i stiže mu dosta pisama od ljudi koji prihvataju Srđana kao svog. Prisetio se i jednog susreta sa turistkinjama iz Dubrovnika u Trebinju, kada je jedna žena, nakon što je saznala ko je on, stavila ruku na srce, pustila suzu i rekla: “Zar sam imala takvu čast da razgovaram sa Srđanovim ocem?”