in

Uterani u zonu bahatog primitivizma, potrebna revolucija u glavama

Profesor Fakulteta političkih nauka i predsednik Ujedinjenog granskog sindikata “Nezavisnost” Zoran Stojiljković kaže da smo uterani u zonu bahatog primitivizma iz koje se teško izlazi, i koja obeshrabruje ljude koji su skloni dijalogu. Treba da radimo na tome da dođu ljudi koji svojim rezultatima i integritetom mobilišu i stvaraju volju, da se umreže i liše sujete i da vratimo svet polemike i kulturnog dijaloga koji se zasniva na snazi argumenata, a ne na argumentima sile i moći, kaže profesor ističući da nam neće biti bolje bez toga.

Profesor Stojiljković je za NIN napisao da je Srbiji potrebna promena sistema, a ne samo garnitura na vlasti. „Nama je potrebna alternativna ekonomska i socijalna politika, koja može da obezbedi pametan, održiv i inkluzivan razvoj, a ključna pretpostavka za to je revolucija u glavama ljudi i svest da nam niko ništa ne daruje, već da se neko igra našim parama“, naveo je Stojiljković.

Osvrćući se na uplatu pomoći građanima, kaže da je to nekakav mehanizam koji dođe u vreme kad slede izbori.

Stojiljković navodi da je zaključak da je potrebna „revolucija u glavama“ pozajmio od ekonomskog analitičara Nebojše Katića koji kaže, kako prenosi, da onog trena kad počnemo da mislimo o svojim bruto prihodima, a ne o onome što primimo, onda shvatimo da sve vlasti aranžiraju taj iznos poreza i doprinosa i koriste ih na pametan ili loš način ili sa manje ili više koruptivnih mehanizama.

Naše pravo je – ukoliko živimo u grandomanskim poduhvatima vlasti, u rečenicama „nikad veći, bolji rezultati“ – ta revolucija u glavi koja govori da se radi o našim parama. „Znači da ću se obradovati velikom investicionom ciklusu, ali da zadržavam pravo da pitam zašto kilometar puta košta više od dva puta“, navodi profesor.

Ima jedna ružna rečenica, parafraziraću je – da je svetlost, odnosno javnost, najbolje dezinfekciono sredstvo u politici, a zna se za šta služe dezinfekciona sredstva, kaže Stoljiljković.

Iako je pomoć od 30 evra budžetski novac, u glavama mnogih je da im je to da predsednik Aleksandar Vučić. Komentarišući takve stavove, Stojiljković navodi da je to taj mehanizam personalizovizacije vlasti ili nedovoljna informisanost koja nam je selektivno data. Živite u svetu političkog rijalitija, jednosmernog određivanja onog što ćete znati, živite u situaciji u kojoj ne možete da uporedite neke činjenice, nabraja.

Podseća da se vodi dugotrajna hajka na svakog ko se pozicionira kao lider alternative i da mi „nismo ostali normalni u nenormalnim okolnostima“. „Elementarno pitanje  je- čuj, ako je taj Đilas ukrao tih 660 i kusur miliona evra, zar nije prirodno da ga je neko za te godine sudski procesuira i eventualno uhapsi ako je tako. Prosto ne spajate realne situacije. I imate činjenicu da su na vlasti ljudi kojima je glavni kriterijum to što su klijentilestičkoj šemi lojalni“, kaže profesor Stojiljković.

Profesor navodi da je lično video na sastancima kojima je prisustvovao, da se održava dvominutna pohvala lika i dela predsednika, da neke izgledaju formalizovano i da ljudi kojima je to previše da izgovaraju, izgovaraju jer uvek postoji bojazan da će neko od prisutnih da vas prijavi da to niste radili.

„Prosto uterani smo u zonu bahatog primitivizma iz koje se teško izlazi, i koja obeshrabruje ljude koji su skloni dijalogu“, istakao je.

U svom tekstu u NIN-u Stojiljković naziva „intelektualnim šibicarenjem sa udarničkom pričom nikad većih i boljih rezultata“, kaže da se „gradi paralelna stvarnost koja postoji samo u TV dnevnicima“, a da imamo zapravo „netransparentno zaduživanje i ugovore“.

„Ja to zovem petparačkim pričama, i mislim da nisam preoštar, prosto ste izvan zone javnosti ostavili direktne državne ugovore, ostavili ste ih u sistemu nabavke za vojsku i policiju“, podseća.

Profesor navodi da, kako se usvajaju evropska pravila i uvode neke antikoruptivne procedure, pronalaze se sve sofictisiraniji mehanizmi ili bahatije mehanizme koji se pozivaju nanacionalni interes da to pokriju.

„Posebno frustira činjenica da smo pred sednicu SES-a dobili, da ne verujete, 35 minuta da reagujemo na predlog budžeta – toliko je prošlo vremena kad smo ga primili konačno do onoga trenutka kada je trebalo da imamo stav o njemu… I Ministarstvo rada, koje je naše nadležno, je to dobilo tog jutra od Ministarstva finansija. To govori o tome kako je ta sfera donošenja odluka zamamna, sa parlamentom takvim kakav jeste“, naglašava gost Novog dana.

Profesor stoji na stanovništu da „kraća radna nedelja uz očuvane prihode i osnovni dohodak i javne, dostupne usluge jesu alternativa koja traži novu državu socijalnog investiranja“, ali dodajete i da takve države nema na vidiku. Upitan kako se dolazi do takve države i takvog društva, profesor navodi da živimo u paralelnim stvarnostima s dve osnove – „jedna je ono što je na društvenoj i našoj privatnoj agendi, a na drugoj ono što je na političkoj agendi i u medijima pod uticajem politike“. To su sasvim različite stvari, što se tiče prioriteta, kaže. Sva istraživanja, ističe profesor, govore da su poslednjih 15, 20 godina dominantni problemi za ljude – „šta će biti sa mladima, sa begom iz sirotinje, sa kvalitetom zaposlenosti, s malim platama,  sa korupcijom, a u političkoj agendi i u javnoj su to dosta odsutna pitanja“.

Mi smo danas duboka provincija u odnosu na ono što se u svetu događa, ocenjuje profesor, navodeći da izgleda da do nas ne dopiru te informacije. Mi robujemo starim šemama, interes održavanja nejednakosti je ovde nešto elementarno, dodao je.

Upitan ko bi tu promenu mogao da uvede, profesor kaže – kritički elementi društva koji imaju svesti o tome šta je dostojanstven život i priznanje i poštenje i tzv. običnih ljudi koji nemaju fakultetsku diplomu i polovine naših građana koji zarađuje manje od 50.000 dinara.

Pogledajte kako izgleda socijalna struktura studenata danas, koliko im je to dostupno, dodao je profesor.

„Treba da priznamo i vrednost rada ljudi bez kojih ne možemo – rad vozača, patronažnih sestara, ljudi koji odnose smeće, bez kojih ne bi mogli da funkcionišemo, i da toj vrsti oholosti onih koji misle da im pripada ono što im pripada, što je uslovno, i uvažavanje onih koji to nisu – to je most koji treba da postoji jer je režim, ne samo ovde, te kolone uspeo potpuno da odvoji“, naglašava profesor.

Društvene pretpostavke sreće

Prvi nivo osvešćenja je, prema mišljenju Stojiljkovića, da testiramo sebe u kakvoj Srbiji živimo i u kakvoj bismo želeli da živimo, a onda bi sledeći nivo bio – kako da u to pređemo.

Nama Srbija treba da postane trajna destinacija i da se u njoj osećamo udobno, kaže.

Profesor navodi da su istraživanja pokazala da je najefektivniji rad onaj koji ne traje duže od četiri ili pet sati, i to ne u radnoj nedelji većoj od četiri radna dana, a mi, da bismo pristojno radili, radimo nekoliko poslova paraleleno, radimo po ceo dan.

„Najbolje prijatelje viđamo jednom u godiše doba, biografija nam je svedena na elementarno funkcionisanje i zona radosti i sreće postaje neizvesna“, kaže. Profesor navodi da neki tvrde da je sreća neka individualna stvar, ali, kako ističe, postoje društvene pretpostavke za sreću. „Ako radite posao koji ne volite i od koga ne možete pristojno da živite, vi ste nesrećni pola života. Ukoliko ste naterani da se unižavate kroz koruptivne činove, kroz partijsko zapošljavanje i klijentelizam, vi ste duboko nesrećni“, rekao je, dodajući da ipak nisu male grupe ni onih kojima ovaj deficit demokratije, i režim populističke i autoritarne vlasti, odgovara.

Profesor je za NIN napisao da „promenu mogu nositi samo oni koji mogu ponovo probuditi nadu i proizvesti energiju i poverenje, dajući dovoljno garancija da neće ponovo izneveriti očekivanja“.

Kaže da 30 godina povremeno „uličari“, a na pitanje ko može da nosi promenu, navodi: „Morate da imate veliki politički kapital, da možete jasno i precizno da formulišete interpretaciju stvarnosti i da to dođe do ljudi, a u zatvorenom medijskom prostoru to neće doći, da imate veliku moć mobilizacije, da ste ubedljivi, imate integritet i volju, da ste prepoznati i da počnete da uživate poverenje – dok god nema i jednog i drugog neće biti promena“.

Treba da radimo na tome da dođu ljudi koji svojim rezultatima i integritetom stvaraju tu volju, da se umreže i liše sujete i da vratimo svet polemike i kulturnog dijaloga koji se zasniva na snazi argumenata, a ne na argumentima sile i moći i neće nam biti bolje bez toga, zaključuje profesor Zoran Stojiljković.