Tajne službe bile u svim vladama Srbije, uključujući aktuelnu

Otvaranje dosijea tajnih službi u Srbiji otkrilo bi da su nam sve vlade od 1990-ih godina, uključujući i aktuelnu, bile sastavljene od radnika službi (vojne, civilne, inostrane), kao što je to bilo i u drugim zemljama u tranziciji. Bilo bi tu i novinara, urednika, profesora i akademika, tajkuna, bankara, sudija, svih nosilaca vlasti i moći u državi, kaže u intervjuu za portal N1 profesor Pravnog fakulteta u Beogradu Jovica Trkulja, koji je učestvovao u izradi modela zakona o dosijeima službe državne bezbednosti Srbije iz 2003. godine.

Sagovornik portala N1 navodi da je “mnogo indikatora koji ukazuju da vlade kod nas ne vladaju suštinski, jer stvarno vladaju službe, kako domaće tako i strane, kao što su na ovim prostorima uvek činile“. Kada jednog dana budu otvoreni tajni dosijei, dodaje, belodano će biti jasno da su nemali broj političkih stranaka tokom poslednjih trideset godina osnivale i finansirale tajne službe.

Profesor Trkulja za portal N1 govori o razlozima zbog kojih nijedna vlast u Srbiji nije bila spremna da ozbiljno i sistematski pristupi otvaranju tajnih dosijea, zatim o uništavanju poverljive dokumentacije Resora državne bezbednosti nakon Petog oktobra i zlopotrebi podataka iz dosijea, kao i o konkretnim rešenjima predloženim u nekoliko modela zakona o otvaranju dosijea tajnih službi koje su ignorisale sve vladajuće garniture nakon 2000. godine.

Koliko je opravdana bojazan da su podatke iz dosijea tajnih službi zloupotrebljavale i vlasti nakon Petog oktobra, uključujući i aktuelni režim?

Ta bojazan je sasvim opravdana. U principu, zloupotrebu podataka iz dosijea tajnih službi je teško sprečiti, pogotovo ako ta materija nije sistemski i zakonom regulisana. Sprečavanje tih zloupotreba je nemoguće bez dobre i jake kontrole nad sektorom bezbednosti. Kada govorimo o tajnim dosijeima uglavnom mislimo na BIA i službe koje su joj prethodile. Međutim, zaboravljamo na vojne službe, policiju i sudstvo. Policija je najkritičnija, jer smo poslednjih godina bili u prilici da vidimo kako informacije cure, kako dospevaju u tabloide i služe da se diskredituju pojedine ličnosti. Stiče se utisak da iza tih zloupotreba neretko stoje institucije i istaknute ličnosti iz aktuelnog režima.

Izvor : N1

Nekadašnji zamenik načelnika Resora državne bezbednost Srbije Zoran Mijatović izneo je u aprilu 2002. godine procenu da u Srbiji postoji od 100.000 do 400.000 dosijea službi bezbednosti. Da li raspolažete preciznijim podacima o broju tajnih policijskih dosijea u periodu od 1944. do 2000. godine?

Koliko je meni poznato, precizni podaci o broju tajnih policijskih dosijea ne postoje. Do tih podatka je teško doći kako iz objektivnih tako i subjektivnih razloga. Objektivni razlozi su vezani za činjenice da je u Jugoslaviji u periodu od 1945. do 1990. godine postojalo više službi koje su vodile dosijee. Prvo, civilne službe (OZNA, UDBA, DB, BIA), vojna službe i služba pri Ministarstvu inostranih poslova. Posle Brionskog plenuma 1965. godine došlo je do decentralizacije i mnogi dosijei su završili u Službama bezbednosti pojedinih republika. Nažalost, nemali broj dosijea završio je u privatnim arhivama, naročito krajem osamdesetih godina.

Subjektivni razlozi su vezani za činjenicu da službe koje poseduju dosijee nisu spremne da ih daju na uvid ni istraživačima ni zainteresovanim građanima. Oni se pozivaju na činjenicu da ta problematika nije zakonski regulisana. U takvoj situaciji možemo samo da pretpostavljamo koliko postoji tajnih policijskih dosijea o građanima Srbije. Verujem da je osnovana pretpostavka da u Srbiji postoji više stotina hiljada dosijea vođenih o njenim građanima.

S obzirom na to da je od političkih promena u Srbiji 5. oktobra 2000. godine do stvarne promene rukovodeće strukture u tadašnjem Resoru državne bezbednosti Srbije proteklo više od tri meseca, javnost je strahovala da su dosijei te službe sistematski uništavani ili falsifikovani. Grube procene govore da je, na primer, u Češkoj uništeno između trećine i polovine akata službe državne bezbednosti. Imate li saznanja ili barem okvirne procene o broju dosijea koji su uništeni ili prepravljeni neposredno nakon petooktobarskih promena?

O tome, takođe, nema pouzdanih podataka. Do određenih saznanja smo došli posredno na osnovu dokumentacije koja je obelodanjena na suđenju optuženima za ubistva Slavka Ćuruvije, Ivana Stambolića, na Ibarskoj magistrali, a o nekima smo saznali iz svedočenja na suđenjima u Haškom tribunalu. Postoje podaci koji ukazuju da je nekadašnji načelnik Resora državne bezbednosti Rade Marković 6. oktobra 2000. godine poslao depešu u kojoj traži da se pregledaju materijali i dokumentacija Resora državne bezbednosti i da se izvrši selektivno uništavanje. Potom je tadašnji načelnik Pete uprave RDB-a naložio da se taksativno unište svi delovodnici od 1998. do 2000. godine, depeše, planovi rada, izveštaji o radu centara.

Uništena je dokumentacija u papirnom i elektronskom obliku, kao i mikrofilmovi, sve što može da ukaže na zloupotrebe iz svih centara, osim novosadskog, zrenjaninskog i subotičkog. Ta tri centra nisu postupila po nalogu i tu dokumentaciju su sakrili i sačuvali. Dokumentacija je uništena i u Centru resora državne bezbednosti Beograd. Realno je pretpostaviti da su tada čišćeni, uništavani, pa i falsifikovani dosijei vođeni o pojedinim građanima.

Otvaranje dosijea tajnih službi u Srbiji bilo je 2001. godine regulisano Uredbom, iako je postojala parlamentarna većina za donošenje odgovarajućeg zakona. Kako tumačite taj potez tadašnje vlasti?

Vladajuće elite u Srbiji nisu spremne da ozbiljno, sistemski i sistematski obave posao otvaranja dosijea tajnih službi. Na to nije bila spremna dosovska elita koja je došla na vlast oktobra 2000. Ali i potonji vlastodršci, uključujući i današnje. Doduše, oni su to uneli u svoje partijske i izborne programe, obećavali u svim izbornim kampanjama, ali ništa na tom planu nisu uradili. Otvaranje dosijea tajnih službi, kao postupak uređen sistemskim zakonom, bilo je izborno obećanje vodećih stranaka Srbije na parlamentarnim izborima 2000, 2003. godine i svim potonjim izborima. Dato obećanje, međutim, nije ispunjeno.

Dosovska vlast je 25. maja 2001. godine donela Uredbu o skidanju oznake poverljivosti s dosijea vođenih o građanima u Službi državne bezbednosti, kojom su tajni dosijei praktično zatvoreni, umesto da budu otvoreni. Jer, ta Uredba je dozvoljavala uvid u dosijea zainteresovanim građanima – bez mogućnosti kopiranja ili hvatanja beleški. Mnogi građani nisu razumeli šifre pod kojima su vođeni podaci u njihovim dosijeima, a neki su posvedočili da su bila zatamnjena ključna imena ili druge informacije. Ta Uredba je nakon pet dana preimenovana, da bi potom, odlukom Ustavnog suda Srbije prestala da važi 19. juna 2003. godine, jer se ta materija mora regulisati zakonom, a ne uredbom.

Da bi bilo moguće doneti zakon o otvaranju dosijea neophodan je raskid s autoritarnom prošlošću i preuzimanje sopstvenog dela odgovornosti za tu prošlost. Budući da posle petooktobarskog prevrata 2000. godine i nakon decembarskih izbora 2003. godine u Srbiji nije došlo do diskontinuiteta s prethodnim autoritarnim režimom, niti je ostvaren neophodan raskid s mehanizmima nedemokratske vladavine, nijedan od predloženih modela zakona nije ušao u skupštinsku proceduru. U potpunosti je izostala politička volja da se zakon donese. Vladajuće političke elite u Srbiji nisu spremne da krenu u raščišćavanje raznih tajnih službi i dosijea i da spreče ono što se sada dešava, a to je da se mešaju kriminalci i pripadnici tajnih službi, preduzetnici i kriminalci, političari i kriminalci, kao žrtve i dželati autoritarnog režima.

Otvaranje tajnih dosijea i pridruživanje Evropskoj uniji

Profesor Jovica Trkulja podseća da Evropska unija nikada nije jasno rekla da je otvaranje dosijea tajnih službi jedan od bitnih uslova za pridruživanje Srbije EU.

”Međutim, jasno je da je to preduslov za uspostavljanje pravne države i vladavine prava u Srbiji, dovršenje procesa rehabilitacije i restitucije. A njih nema bez otvaranja tajnih dosijea. Istovremeno, ni borba protiv korupcije ne može da da efekta dok se državne institucije ne pročiste od autoritarne prošlosti. Sve su to razlozi zbog kojih bi trebalo da konačno i Srbija dobije zakon koji bi regulisao pitanje otvaranja dosijea”, zaključuje Trkulja.

Učestvovali ste u izradi jednog od modela zakona o dosijeima službe državne bezbednosti Republike Srbije iz 2003. godine, kojim se uređuje postupanje sa dosijeima i podacima koji su vođeni u službi Državne bezbednosti Republike Srbije od 13. maja 1944. godine. Kakva rešenja je predloženi model ponudio i šta se dogodilo s tim predlogom?

Centar za unapređivanje pravnih studija u saradnji sa Centrom za antiratnu akciju je 2003. godine sačinio model Zakona o dosijeima službe državne bezbednosti Republike Srbije. Ovim zakonom uređuje se postupanje sa dosijeima i podacima koji su vođeni u službi državne bezbednosti Republike Srbije od 13. maja 1944. godine do dana stupanja na snagu ovog zakona. Predmet zakona su dosijei i podaci koje su BIA, kao i ranije službe sa istim ili sličnim zadacima vodile o građanima, grupama građana i organizacijama. Zakonom se uređuje i postupanje sa dosijeima i podacima, i to: njihova predaja Nacionalnoj agenciji za dosijea službi državne bezbednosti, rukovanje, korišćenje, obezbeđenje, kao i kasnije preuzimanje od strane Arhiva Srbije.

S obzirom na to da su zbog prirode ranijih autoritarnih režima BIA i ranije službe obrazovali dosijea i pribavljali podatke kršenjem ljudskih prava ili ih koristili za kršenje ljudskih prava, ovim zakonom se ti dosije i podaci čine dostupnim: da bi lica na koja se oni odnose, i njima bliska lica, mogla da sagledaju uticaj autoritarnih režima na sopstveni život, ostvare rehabilitaciju i razjasne sudbine svojih nestalih i umrlih; da bi se potpunije razjasnila priroda tih režima i uloga BIA i ranijih službi u njima; da bi se zaštitili privatnost i druga prava ličnosti od povreda koje bi mogle biti učinjene korišćenjem dosijea i podataka; kao i da bi se ostvarile druge svrhe određene zakonom.

Ovaj model zakona smo dostavljali u više navrata tadašnjem ministru unutrašnjih poslova Srbije Draganu Jočiću (i potonjim) i tadašnjim direktorima BIA, ali na dopise nismo udostojeni ni odgovora. Naš trud nije urodio plodom, taj model je ignorisan i ostao je mrtvo slovo na papiru. Slično je prošao i Predlog Zakona o otvaranju dosijea službi bezbednosti u Republici Srbiji koji je sačinio Srpski pokret obnove 2004. Taj predlog zakona oslanjao se na pozitivna iskustva Istočne Nemačke, Poljske i Češke. Nažalost, i on je ostao mrtvo slovo na papiru.

Za potpuno otvaranje tajnih dosijea zalagao se veoma mali broj političkih aktera u Srbiji, među kojima je, čini se, najglasniji i najdosledniji bio upravo Srpski pokret obnove. Zbog čega relevantnim političkim partijama u Srbiji nakon 2000. godine nije bilo u interesu da se konačno i bezuslovno otvore svi dosijei tajnih službi i stave na uvid javnosti?

Doista, SPO je bio najistrajniji u zahtevu za otvaranje dosijea. On je pokrenuo inicijativu za donošenje zakona, predlagao nacrte zakona 2004, 2010. i 2014. godine, ali bez uspeha. Ministarstvo pravde i Skupština Srbije nisu prihvatili predloge SPO-a, tako da je Srbija ostala jedina država u Evropi koja nije otvorila tajna dosijea. Zašto? Zato što vodeće partije i političke elite nisu bile spremne na diskontinuitet sa mehanizmima autoritarne vladavine, na raskid sa metodama represije i manipulacije u delovanju tajnih službi.

Stoga je pitanje diskontinuiteta sa takvim metodima u delovanju tajnih službi presudno za ozdravljenje društva i izlazak iz začaranog kruga ”politike arkane”. Ključno pitanje je, razume se, ko će kontrolisati službe, ko će biti na čelu, ko je koordinator i da li su one sve povezane ili nisu.

Uz to, treba imati u vidu da su brojni politički akteri koji su poslednjih decenija na političkoj sceni Srbije i u rukovodstvu relevantnih političkih partija saradnici tajnih službi. Mnogi od njih su po zadatku ovih službi ulazili u političke stranke i usmeravali njihov rad. Jasno je da bi oni zalaganjem za otvaranje tajnih dosijea sekli granu na kojoj sede.