in

Tajna nemačka dokumenta o raspadu Jugoslavije

Od početka godine dokumenta nemačkog Ministarstva spoljnih poslova o procesu priznavanja nezavisnosti Slovenije i Hrvatske 1991. dostupna su javnosti. Da li ona potvrđuju tezu o krivici Nemačke za raspad Jugoslavije, piše Dojče vele.

Da li je Nemačka kriva za izbijanje najgorih ratova u Evropi do danas od 1945. godine? Snosi li nemačka politika odgovornost za raspad jedne države, za višegodišnje krvoproliće s brojnim pokoljima, za više od 120.000 mrtvih i stotine hiljada proteranih i izbeglica? Kada bi oni koji optužuju bili u pravu, to bi značilo da je Savezna Republika Nemačka agresivna razbojnička država koja bezobzirno započinje ratove, prenosi DW.

To otprilike tvrdi legenda koja se širi već decenijama u raznim varijantama, ali u osnovi uvek govori kako je Nemačka 1991. godine „preuranjenim priznanjem Hrvatske i Slovenije“ pokrenula krvavi raspad Jugoslavije. U zavisnosti od zagovornika, taj narativ proteže se sve do danas, pa se Berlin tako može delimično učiniti odgovornim i za aktuelne sporove na Balkanu.

Među onima koji zastupaju takve optužbe su i umovi kao što je američki lingvista Noam Čomski. On tvrdi da je politika Bona 1991. bila „recept za građanski rat“ u Jugoslaviji. Godinama on neuvijeno insinuira da su Helmut Kol i njegov ministar spoljnih poslova Hans-Ditrih Genšer, kao neku vrstu nastavka Hitlerove osvajačke politike, oživeli savez koji je Nemačka imala od 1941. do 1945. sa zločinačkom i ubilačkom hrvatskom ustaškom državom. Nemačka je navodno želela rat na Balkanu kako bi na ruševinama multietničke socijalističke države povratila prevlast u jugoistočnoj Evropi.

Nije svaka apsurdna tvrdnja vredna raskrinkavanja, ali Čomski u tom uverenju nije sam. Knjige, članci i navodno naučni prilozi o “nemačkom razaranju Jugoslavije” čine teško preglednu zbirku prebacivanja krivice sa stotinama tekstova. Nije iznenađujuće to da su bivši akteri, poput francuskog predsednika Fransoa Miterana ili britanskog premijera Džona Mejdžora, kasnije u memoarima ili intervjuima pothranjivali različite varijante te legende.

Od 1992. godine su Pariz, a pre svega London, igrali kobnu ulogu u Bosni i Hercegovini i sa toga su kasnije pokušavali da skrenu pažnju. Kada je “Mond” 1991. bio uveren da se ponovo čuju nemačko-hrvatska nacistička zvona ili kada je britanski publicista Miša Gleni u “New York Review of Books” optužio Nemačku da je priznala Hrvatsku i Sloveniju u političkom aktu “sumnjive moralne vrednosti” i ne obazirući se na demokratske standarde, to su bili primeri novinarskog pisanja na način koje je i danas prisutan: Nemačka je kriva. I na nemačkom govornom području to gledište do dan-danas ima svoje pristalice.

No, zagovornici teze o destruktivnoj nemačkoj posebnoj ulozi do sada su bili uskraćeni za jedan centralni izvor: dosijei pohranjeni u političkom arhivu nemačkog Ministarstva spoljnih poslova nisu bili dostupni. Oni su otvoreni tek od početka godine, nakon uobičajenog perioda blokiranja od 30 godina – i svako ko prouči materijal videće da nema nikakvih naznaka koje bi potkrepile tvrdnju da je Bon namerno doveo do razbijanja Jugoslavije 1991. godine. Baš suprotno: stotine izveštaja o stanju na terenu iz nemačke ambasade u Beogradu i generalnog konzulata u Zagrebu, beležaka, transkripata sastanaka u kabinetu ministra, zapisnika Kolovih i Genšerovih razgovora sa srpskim predsednikom Slobodanom Miloševićem, njegovim hrvatskim pandanom Franjom Tuđmanom i drugim akterima u Jugoslaviji, sugerišu da Bon dugo, predugo nije hteo da uvidi da se jugoslovenska država, decenijama cenjena kao nesvrstani faktor stabilnosti, nije mogla spasiti, već i zbog toga jer vlasti u Beogradu, Zagrebu i Ljubljani iz različitih razloga uopšte nisu ni htele da je spasu.

Tačno je, međutim, da se nemačka pozicija promenila pod utiskom eskalacije sukoba. Stav koji se još uvek čvrsto branio početkom 1991, da se Jugoslavija mora sačuvati po svaku cenu, postupno je gubio podršku, iako se pre svih nemačka ambasada u Beogradu držala fikcije da se jugoslovenska država može nekako zakrpiti i protiv volje njenih najvećih naroda. Budući da se to iz dana u dan pokazivalo kao sve iluzornije, u jesen 1991. prevladala je druga linija. Kol i Genšer došli su do zaključka da bi priznanje Slovenije i Hrvatske predstavljalo manje zlo u jugoslovenskoj dilemi. Nakon toga su bili spremni – i u toj tački je bajka o samostalnom nemačkom delovanju donekle tačna – da brane svoje stajalište od prigovora iz Vašingtona, Londona i Pariza.

Očuvanje Jugoslavije je interes Zapada

Međutim, još početkom 1991. Bon je sledio jednu drugu liniju. Među mnogim dokumentima koji to dokazuju je beleška Ministarstva spoljnih poslova od 4. januara 1991, napravljena u okviru pripreme za predstojeće francusko-nemačke konsultacije, koje su trebale da uključuju i usaglašavanje stavova o Jugoslaviji. U njoj se navodi nemački stav: “U interesu evropske stabilnosti, interesi Zapada moraju i dalje da budu usmereni na očuvanje Jugoslavije”. Tako je bilo i krajem meseca kada je nemački ambasador u Beogradu Hansjerg Ajf napisao izveštaj Bonu u kojem je sažeo pedesetominutni razgovor koji je vodio s Franjom Tuđmanom u Zagrebu.

U svom standardnom šifriranom teleksu, koji je zaprimljen u Bonu 30. januara, ambasador izveštava da je Tuđman nakon razgovora odleteo u Beč, “gde su ga primili predsednik Valdhajm i kancelar Vranicki”. U Bonu su u to vreme još striktno odbijali susret s Tuđmanom na najvišem nivou, kako ne bi bili optuženi za mešanje u jugoslovenske unutrašnje stvari. Ajf sugeriše da bi možda bilo dobro da Bon sledi primer Beča i razmisli o “popuštanju dosadašnjeg standarda”. Međutim, to ne nailazi na dobar odjek. Jedan službenik – verovatno Mihael Libal, šef odeljenja za Balkan u nemačkom Ministarstvu spoljnih poslova – komentariše predlog rukom uz opasku: “Austrija NIJE merilo za nas!”

I Tuđmanovi pokušaji da zaobilaznim putem dođe do direktnog susreta s Kolom i Genšerom su propali. O tome svedoči izveštaj nemačkog ambasadora pri NATO u Briselu Hansa-Fridriha fon Pleca. On je 26. februara izvestio Bon da je na “privatnom ručku” ambasadora NATO bilo reči i o tome da je generalni sekretar NATO Manfred Verner suočen s Tuđmanovim zahtevom za razgovore “putem ’privatnih kanala’ (očigledno preko bavarskih predstavnika)”. “Njegova – negativna – reakcija naišla je na nepodeljeno odobravanje”, izveštava Fon Plec.

Čak i kada su Slovenija i Hrvatska 25. juna 1991. proglasile nezavisnost, stav Bona ostao je negativan. Još istog dana su ambasador Ajf u Beogradu i generalni konzul Hans Julius Bolt u Zagrebu dobili iz Bona uputstva pod naslovom “Izjava za novinare”. Na sva pitanja o nemačkom gledištu trebalo je odgovoriti: “Nemačka savezna vlada, zajedno sa svojim partnerima u Evropskoj zajednici, uvek se zalagala za očuvanje jedinstva Jugoslavije na demokratskim osnovama i uz poštovanje ljudskih i manjinskih prava… Pitanje priznavanja samostalnosti Slovenije i Hrvatske trenutno se ne postavlja”.

Za internu upotrebu u razgovorima s jugoslovenskim političarima, Bon diplomatama predlaže i sledeći argument: s obzirom na to da se ne može predvideti hoće li ostale jugoslovenske republike da prihvate odvajanje Hrvatske i Slovenije, “rano priznanje predstavljalo bi mešanje u unutrašnje stvari Jugoslavije. U svakom slučaju, ostvarivanje prava na samoopredeljenje ne može se posmatrati odvojeno od obaveze uzdržavanja od jednostranih radnji na štetu ostalih pripadnika multietničke države i nastojanja da se s njima nađe sporazumno rešenje”. Dva dana kasnije, u izveštaju o situaciji stoji da su Genšer i italijanski ministar spoljnih poslova Đani de Mikelis telefonom uveravali jugoslovenskog ministra spoljnih poslova Budimira Lončara da će “samo Jugoslavija biti priznata. Oba ministra podržavaju proces demokratizacije u Jugoslaviji i njenu teritorijalnu celovitost”.

“Raspad i ponovno uspostavljanje Jugoslavije. Teze i antiteze”

Ali, interno je već u to vreme unutar nemačkog Ministarstva počelo da dolazi do promene u razmišljanju. Potvrda za to je tekst pod naslovom “Raspad i ponovno uspostavljanje Jugoslavije. Teze i antiteze”, koji ima 13 stranica i klasifikovan je kao “Tajno. Samo za službenu upotrebu”. Taj dokument, što je sasvim neuobičajeno, nije ni datiran, ni potpisan, niti je zabeleženo iz kog odeljenja dolazi. Osim toga, ne postoji ni spisak osoba koji bi upućivao na to koliko je širok krug ljudi koji ga je dobio. No, s obzirom na to kako je dokument arhiviran, može se pretpostaviti da je bio napisan u junu i da je došao iz Štaba za planiranje.

To je neka vrsta trusta mozgova Ministarstva spoljnih poslova koji ima zvaničnu dozvolu za nesputano, neortodoksno i slobodno razmišljanje. Oslobođeni ograničenja i obzira koji proizlaze iz svakodnevnog rada, tu okupljene pametne glave trebalo bi da razmišljaju nekonvencionalno i analiziraju sve moguće scenarije spoljnopolitičkog razvoja neke situacije. U tom tekstu se porede argumenti za i protiv priznanja Slovenije i Hrvatske.

Protiv priznanja raspada Jugoslavije, odnosno zalaganja za neku “obnovu” Jugoslavije, govori procena da u tom slučaju preti rat. Mora se obezbediti da Hrvati i Srbi “ponovo ne podlegnu iskušenju i pokušaju da anektiraju Bosnu i Hercegovinu, uključujući i muslimane koji tamo žive”, navodi se. Osim toga, važno je uključiti Srbiju: “Izolovana Srbija verovatno će pokazati još manje sklonosti za reviziju svoje politike na Kosovu, od Srbije koja, zajedno s drugim republikama, pokušava da se približi Evropi”. Zato se Jugoslavija, “u nekom obliku”, mora sačuvati, jer su, “s izuzetkom centralne Srbije, krajevi u kojima žive Srbi, Hrvati i bosanski Muslimani toliko međusobno isprepleteni, da je stvaranje čistih nacionalnih država nemoguće”, navodi se u toj argumentaciji.

Promena stava

U mesecima koji su usledili, međutim, u Bonu su sve više na težini dobili oni argumenti izloženi u dokumentu, prema kojima bi priznanje Hrvatske i Slovenije bilo manje zlo. Između ostalog, tu se ukazivalo na drastičan pad autoriteta jugoslovenske vlade, koja gotovo da više i nema nikakvog uticaja na republike. Pritom su anonimni autori sve samo ne oduševljeni krajem Jugoslavije koji je bio na pomolu: “Svakako je jasno da bi međunarodnoj zajednici, a posebno Evropskoj zajednici, bilo lakše da imaju posla s jednom jugoslovenskom državom, nego s nizom manjih, nužno nestabilnih i u nekim slučajevima (Bosna i Hercegovina, Makedonija) jedva održivih država-naslednica”, navodi se.

Ali potom se u tekstu dodaje: “Ako ovo bude vodeće načelo našeg ponašanja prema pojedinim jugoslovenskim narodima, a da pritom ne pokažemo barem razumevanje za brige i želje nesrpskih naroda, mogli bismo se naći pod sumnjom da cinično stajemo na stranu jačeg, dakle Srbije”. Zato Hrvatska mora Srbima da prizna pravo na “stvarnu političku autonomiju” na svojoj teritoriji, “koja garantuje fizičku zaštitu, te ekonomski i kulturni razvoj u nesmetanom kontaktu sa svojim sunarodnicima u Republici Srbiji”.

Ta promena stava može se razumeti pre svega kada se ima na umu razvoj događaja u Jugoslaviji u drugoj polovini 1991. godine. Kao reakcija na slovenačko proglašenje nezavisnosti, “Jugoslovenska narodna armija”, koja je tada već bila pod velikom dominacijom Srba, pokušala je u takozvanom desetodnevnom ratu da povrati kontrolu nad Slovenijom i jugoslovenskim granicama. Genšer je bio ogorčen. Razmeštanje vojske “nije ničim, apsolutno ničim opravdano”, rekao je 1. jula uoči sastanka sa Slobodanom Miloševićem u Beogradu.

Tuđman u Bonu: bez crvenog tepiha

Jedna od posledica postupne promene kursa u Bonu bilo je i to da Tuđmanovi pokušaji da se sretne s Kolom i Genšerom više nisu bili glatko odbijani. Posle razgovora u Beču, Budimpešti i Londonu, te nakon što su ga u Italiji primili i predsednik Frančesko Kosiga i premijer Đulio Andreoti, Tuđman je 18. jula mogao da dođe na razgovore i u Bon. Ali pritom se htelo da se osigura da on to ne može da shvati kao potvrdu nemačke spremnosti da prizna hrvatsku želju za samostalnošću. U podnesku kancelarskom uredu od 4. jula, Odeljenje 215 Ministarstva spoljnih poslova, koje je nadležno za Jugoslaviju, sastavilo je u vezi s tim predloge i pritom upozorilo da je važno “izbeći svaki privid priznanja. Puki razgovori, na šta smo načelno spremni sa svima, sami po sebi ne mogu doneti priznanje”.

Zatim se predlaže da se Tuđman primi na najnižem mogućem nivou protokola: “Sastanak na aerodromu od strane protokolarnog službenika (a ne glavnog šefa protokola). Nema crvenog tepiha. Policijsko komandno vozilo [bez počasne pratnje (motocikli)], nema hrvatskih obeležja na vozilima, nema hrvatskih zastava. Po potrebi smeštaj u hotel (ne na Petersbergu – zvanični hotel za goste nemačke države, prim. prev). Preuzimanje troškova. Razgovor sa saveznim kancelarom (bez hrane)”. U “Predlogu za raspravu”, koji je za Genšera sastavilo Ministarstvo spoljnih poslova, osim toga se sugeriše da bi, ako Tuđman zatraži nemačko priznanje Hrvatske, najbolji odgovor bio da ta tema nije na dnevnom redu, jer bi priznanje predstavljalo “mešanje u unutarjugoslovenski proces razjašnjavanja”.

No, dokumenta iz nedelja koje su usledile jasno pokazuju kako se stav Bona, s obzirom na poplavu vesti o krvavim sukobima, akcijama vojske protiv hrvatskih i slovenačkih civila, teroru srpskih i hrvatskih dobrovoljaca, nepoštovanju dogovora o prekidima vatre i neuspehu različitih rundi pregovora, od kasnog leta 1991, sve više okretao u pravcu priznanja. To je bilo povezano i s efektom koji je krvoproliće na Balkanu imalo na medijsko izveštavanje, javno mnjenje, te raspoloženje u strankama, uključujući i veći deo opozicije. Naročito je zamenik predsednika poslaničke grupe Socijaldemokrata (SPD), Norbert Ganzel, vodio kampanju i u javnosti i iza kulisa o tome kako je neophodno prestati da se poriče neminovnost raspada Jugoslavije.

Hrvatska i rešavanje pitanja manjina

Nakon što je vojska počela nasilno da interveniše i u sukobu u Hrvatskoj – navodno “kako bi razdvojila sukobljene strane”, a zapravo uvek na strani srpskih dobrovoljaca – Genšer je 26. avgusta pozvao jugoslovenskog ambasadora u Bonu Borisa Frleca k sebi kući. “Ako primirje ne počne odmah da se poštuje, nemačka vlada će morati da preispita pitanje priznanja Slovenije i Hrvatske. U tom slučaju, ona će se za to založiti i u okvirima Evropske zajednice”, zapretio je Genšer tom diplomati – s čime se on složio. Oružane snage Jugoslavije “više nisu narodna vojska, s obzirom na to da tu više nisu zastupljeni Slovenci, Hrvati i Makedonci. Dakle, reč je o čisto srpskoj vojsci koja vrši agresiju na Hrvatsku”, odgovorio je Frlec, Slovenac, stoji u transkriptu razgovora. Ubrzo nakon toga, on je u znak protesta istupio iz jugoslovenske diplomatske službe.

Prema jednom drugom arhiviranom transkriptu, Helmut Kol je novoimenovanom hrvatskom ministru spoljnih poslova Zvonimiru Šeparoviću, tokom razgovora u Bonu 8. oktobra 1991. rekao da je “u dugim razgovorima uspeo da uveri francuskog predsednika Miterana da se po tom pitanju pokrene”. No, presudno bi bilo to da Hrvatska reši “pitanje manjina”. I zaista, za nemačku vladu je priznavanje Hrvatske (slovenački slučaj bio je manje problematičan) sada zavisilo od toga da li će tamošnja srpska manjina da dobije opsežna prava – i to kroz ustavni zakon koji će parlament da odobri dvotrećinskom većinom. U tu svrhu, Genšer je u novembru “ponudio” Hrvatskoj slanje jednog nemačkog stručnjaka kao savetnika.

S obzirom na to da je Bon u međuvremenu zaista postao glavni zagovornik hrvatske težnje za samostalnom državnošću, Genšerova ponuda je bila takva da je nije bilo mudro odbiti. Berlinski stručnjak za međunarodno pravo Kristijan Tomušat poslat je u Zagreb s prevodiocem da ispita hrvatski nacrt zakona i, ako je potrebno, da zatraži izmene i dopune. Kao primer kojem bi trebalo težiti služio je model Južnog Tirola. Nakon što je zakon nekoliko puta revidiran, Tomušat ga je konačno pohvalio u detaljnom izveštaju Bonu kao “sasvim uravnotežen i pošten”. Četvrtog decembra 1991. poslanici u Zagrebu usvojili su ustavni zakon “O pravima etničkih i nacionalnih zajednica ili manjina u Republici Hrvatskoj”, koji im je predstavljen kao nešto što nema alternativu.

Nemačko istrčavanje

Tri dana ranije, ambasador Ajf, koji je još tražio argumente da nekako održi Jugoslaviju na okupu, poslao je u Bon teleks upozorenja: “Čini se da barem deo hrvatskog rukovodstva povezuje međunarodno priznanje s očekivanjem međunarodne vojne pomoći, koju‚ između ostalih, otvoreno traži Rajsmiler u ’Frankfurter algemajne cajtungu’. S naše tačke gledišta, u razgovorima o budućim odnosima to bi trebalo razjasniti”. Johan Georg Rajsmiler, tada jedan od izdavača “Frankfurter algemajne cajtunga”, bio je omiljeni Ajfov protivnik, na kojeg se ambasador kritički osvrnuo u brojnim izveštajima Ministarstvu. Rajsmiler, koji je tu zemlju poznavao još iz vremena dok je bio dopisnik u Beogradu, prepoznao je pre mnogih drugih da je “Jugoslavija” samo kulisa.

To je protivrečilo Ajfovom pogledu na situaciju, koji je želeo da ostane ambasador za čitavu Jugoslaviju. Ne pominjući Rajsmilera, ambasador se već 9. septembra požalio u teleksu klasifikovanom kao “citissime” (hitno): “Jednostrano izveštavanje znatno nam otežava pozitivan politički uticaj na unutarjugoslovenski sukob. Ambasada savetuje da se to pitanje na odgovarajući način tematizuje naspram tamo poznatih nemačkih medija”.

To nije promenilo tok događaja, pogotovo nakon što je u novembru “Jugoslovenska narodna armija” Vukovar bombardovanjem sravnila sa zemljom. U noći 17. decembra 1991. dvanaest država Evropske zajednice odlučilo je da 15. januara 1992. godine zajednički prizna Sloveniju i Hrvatsku. Tada je zaista došlo do jednog nemačkog istrčavanja, kada je Nemačka, po nalogu Helmuta Kola, odluku o priznavanju objavila već 23. decembra.

To je razljutilo mnoge u Ministarstvu spoljnih poslova, uključujući i šefa odeljenja Mihaela Libala. Dvadeset godina kasnije napisao je u pismu uredniku “Frankfurter algemajne cajtunga”: “Objavljivanje naše odluke tri nedelje ranije, koja je uz to bila propraćena neprimerenim trijumfom, pokazala se kao velika psihološka greška. Nemačka je previdela da je time dala dodatne argumente kritičarima i klevetnicima nemačke politike”. Na sam sukob u Jugoslaviji te tri sedmice nisu, međutim, imala nikakvog uticaja.

Jugoslavija nema budućnost

Podrazumeva se da arhiv nemačkog Ministarstva spoljnih poslova ne može biti jedini ključ za razumevanje nemačke uloge u raspadu Jugoslavije. Ostavština Helmuta Kola, arhive političkih fondacija, Ke Dorse, Forin ofis ili Ministarstvo spoljnih poslova Srbije mogli bi da pruže dodatne informacije. To recimo sugeriše jedan izveštaj Volfganga Išingera od 14. maja 1991.

Išinger, tadašnji nemački ambasador u Parizu, izvestio je o razgovoru s Miteranovim savetnikom Pjerom Morelom, koji je zamerio da “u delovima nemačke štampe postoje simpatije za napore Hrvata i Slovenaca”, isto kao što su i u Beču na delu snage “kojima nedostaje potrebna uzdržanost”. Pariz se očigledno boji prejakog nemačkog uticaja na jugoistoku, izvestio je ambasador Išinger.

Međutim, kao što se i očekivalo, nakon procene više od 2.500 stranica dosijea, u arhivi nemačkog Ministarstva spoljnih poslova nema nikakvih naznaka u prilog tvrdnji da je Nemačka 1991. sprovodila sistematsku politiku uništavanja Jugoslavije, nastavljajući time neku raniju nemačku velikodržavnu politiku. Činjenice govore drugačije: u Bonu je 1991, tek nakon višemesečnog oklevanja, prevladalo uverenje da Jugoslavija nema budućnosti – isto kao ni Sovjetski Savez, koji se već raspadao.