in

Svedoku tragedije u Lučanima direktor Namenske godinama uništava život

Tragedija u kojoj su pre nekoliko godina poginula dvojica radnika vojne fabrike “Milan Blagojević – Namenska” iz Lučana potresla je javnost, ali prava tragedija dogodila se nakon toga. Radnici fabrike vređali su porodicu nastradalog Milomira Milivojevića pružajući podršku direktoru preduzeća i lokalnom moćniku Radošu Milovanoviću.

Marko Mitrović, jedan od svedoka u ovom slučaju i sada već bivši radnik Namenske, ispričao je za NIN kako je na njega vršen pritisak od strane Radoša Milovanovića da slaže tužioca i sud, davanjem lažnog iskaza.

– Da li ćeš reći da su njih dvojica ispustili bure – pitao me je direktor Radoš Milovanović pre suđenja.

– Rekao sam da ne mogu, zbog njih dvojice koji su na nebu, da lažem. Dobio sam otkaz. Znam da nikada neću u Lučanima naći posao. Ali, rekao sam istinu i sad mogu mirno da spavam – ispričao je Mitrović.

Njemu je direktor Radoš Milovanović rekao da pred tužiocem kaže da su nastradali radnici u vojnoj fabrici „Milan Blagojević“ u Lučanima, Milomir Milivojević i Milojko Ignjatović, ispustili bure sa eksplozivnim otpacima.

– Rekao sam i na sudu na svedočenju da me je direktor zvao nekoliko dana pre no što je trebalo da idem kod tužioca da dam izjavu. Pitao me: ’Šta će biti ako dođe do tužilaštva? Da li ćeš reći da su njih dvojica ispustili bure?’

Rekao sam da ne mogu zbog njih dvojice koji su na nebu da lažem, a on je rekao: ‘Njih dvojice nema, pa nema, ti samo treba da kažeš da su oni ispustili bure’ – ispričao je Mitrović novinarima NIN-a.

Na njegovo odijanje da lažno svedoči, lokalni moćnik nije odustajao.

– Dodao je da ako se neko nađe da kaže da jesu ispustili bure, a ja da nisu, završiću u zatvoru, odgovaraću.Rekao sam da ja ne lažem, da znam jer sam bio najbliži i nisam čuo nikakav udarac. Da je bure ispalo, tresnulo, čulo bi se. Čuje se olovku ako ispustiš na parket, a kamoli bure teško 70 kila. Rekao sam da nisam čuo, on je povišenim tonom ponavljao da ako se nađe neko ko će reći da jeste, da ću ja odgovarati i da me on neće zaštititi od zatvora – navodi svedok.

– Nisam imao ugovor za stalno, obnavljao sam ga na tri meseca, kao većina radnika, a direktor je čovek koji drži cele Lučane, vlada već toliko godina u opštini iako se to zvanično ne vodi. Кada dođu izbori, zna se ko je podoban, ko će biti predsednik opštine, a to je onaj s kim direktor sarađuje. Baš je šerif, što kažu – svedoči Marko o uticaju Radoša Milovanovića.

Mitrović je priznao da je imao strah od direktora, a sam Milovanović zatražio je sastanak sa svedokom.

– Bilo mi je neprijatno kada mi je inženjer rekao da me direktor zove na razgovor, plašio sam se takvog čoveka. Ja običan radnik… dođeš kod direktora u kancelariju, zavisi ti posao, uplašio sam se, bio sam pod stresom. Sada me više nije strah otkako je sve bilo na raznim televizijama, novostima, u časopisima – ispričao je Mitrović.

Zbog svog poštenja onemogućen je da pronađe novi posao u Lučanima. Za njega su sva vrata u ovom gradu zatvorena nakon što je odbio da bude lažov i prevarant.

– Ja sam 1989. godište. Od direktora mi je zavisio posao. I dan-danas ne mogu u Lučanima da nađem mesto gde bih radio, a više ni ne pokušavam, ne mogu od njega. Evo vam primer razgovora u jednoj firmi. Vlasnik te firme mi je rekao: ’Primio bih te, samo da nije njega. Ne mogu da ulazim u sukob s njim jer imam jedan objekat u fabrici i kada bi znao da radiš za mene, zatvorio bi mi kapiju i ne bih mogao da uzmem materijal. A dole mi je veliki magacin’ – objasnio je za NIN Marko Mitrović šta proživljava nakon svega.

Njegova ispovest najbolji je dokaz kolika je žrtva u današnjoj Srbiji ostati dosledan sebi, istini i pravdi. Razne lokalne kabadahije pomislili su da je njihova nedodirljivost večna. Sramota bivših kolega koji su izviždali porodicu nastradalog radnika scena je koja se ne zaboravlja.

Takvo ljudsko dno i talog koji su radnici fabrike demonstrirali tog dana ostaje na sramotu njima, njihovim precima i potomcima.

Za razliku od njih ovaj momak, Marko koji se više ne može zaposliti zbog svog poštenja, dokaz je da su istina i hrabrost, iako u dubokoj ilegali, još uvek prisutni i da je potrebna samo mala iskra da se rasplamsa plamen pravde koji će likove poput Jutke, ovog nesrećnog Radoša i Palme da otera iza rešetaka.

Srbija mora da zna za ovakve pojedince, oni su primer svima nama da postoje stvari koje novac ne može da kupi. Hvala Marko.

Direktor Namenske opsovao sestru poginulog mladića: Marš u pi*** materinu!