admin
Gotovo 100 dana su aktivisti sa planine Starice branili planinu, tvrdeći da parcela koju brane katastarski pripada Republici Srbiji.
Skoro godinu dana od početka bitke za Staricu, sud je utvrdio da je Republika Srbija ipak vlasnik parcele na Starici.
„Kasno je sad. Mi smo imali milion problema zbog toga i sad jednog dela planine nema, urušena je, slagali su nas, prevarili su nas, oteli“, kaže Irena Barbulović, odbornica u SO Majdanpek i jedna od prvih aktivistkinja sa ranjene planine.
Možda nismo sačuvali osmi greben, ali dosta nas u pokretu ima potrebu da sačuva grad od tih šapa koje su se nadvile nad gradom i hoće da grabe, da nam otmu vodu, vazduh, površinu, kaže Mirjana Đorđević.
„Mislimo da će pasti i grad i sve drugo i da se neće ići na bilo kakva obeštećenja građanima, da ih makar humano presele. Jagma za zlatom je ogromna, prekopaće sve do utobe zemlje“, rekao je Mladen Vladić, jedan od aktivista koji je nakon bitke za Staricu bio u pritvoru.
Sud jeste rekao da smo bili u pravu, ali mi smo bili privođeni, hapšeni, maltretirani i eto, to je ono što smo dobili nakon što smo postradali braneći Staricu, govore drugi aktivisti.
„Epilog priče i bitke za Staricu je da smo mi optuženi za jedno monstruozno delo, versku, rasnu i nacionalnu netrpeljivost prema Kinezima. Optuženi da smo da smo u jednoj noći prebili jednog Kineza i zapalili jednu mašinu“, priseća se aktivista Vladimir Božić, koji je takođe bio u pritvoru.
Svi aktivisti se slažu da u jednoj multinacionalnoj sredini kakav je Majdanpek nikada nije bilo verske i nacionalne netrpeljivosti i podvlače da je sličan scenario viđen na prostorima bivše Jugoslavije i da je neko smislio najgori način da ih optuži.
„Najgori oblici i verbalnog i fizičkog nasilja koje se dešava i u medijima i u društvu se ne sankcionišu, a ovde gde nikada nije bilo netrpeljivosti neko targetira aktiviste koji se bore za goli opstanak grada i prirode“, navodi Vladić.
Sa ove distance, shvatio sam da je to bio jedini način da se aktivisti uklone sa planine, kaže Božić, objašnjavajući da se ništa lepo nije dešavalo u majdanpečkoj stanici policije kada su hapšeni i privođeni aktivisti i da se u najmanju ruku te noći nije uopšte osećao sigurnim tamo gde je mislio da svako treba da bude siguran.
Dragan Dmitrović je, kako kaže, u policijskoj stanici pretrpeo strašnu torturu od inspektora iz Kladova, pri čemu su ga prisiljavali da potpiše dokument da je sporne noći vozio aktiviste na Staricu.
„Tukli su me, udarali sa jedne i druge strane. Podizao sam ruke da se sačuvam koliko mogu. Tukli su me, a bio sam težak srčani bolesnik“, kaže on.
Povukao se nakon Starice, imao je tešku operaciju na srcu i namerava da živi u prirodi van svih dešavanja i događaja.
Teško mi je kad prođem podno planine, a znam da smo bitku izgubili. Još teže kad čujem svakodnevna miniranja i detonacije, prosto, tužan sam i sklanjam se od ljudi, reči su čoveka koji nikada neće zaboraviti noć kada su aktivisti odvođeni u stanicu.
„Bio je to period kada dobijete neku nadljudsku moć. Ostala sam sama sa troje dece, imala sam bojazan za ljude koji su odvedeni, za najboljeg prijatelja i supruga, koji je takođe bio u pritvoru. Morala sam za sve da budem tu, prisutna, a opet, očekivala sam da će i mene da odvedu… Ne znam, ostali smo jer smo mislili da ovde možemo da živimo, jer su nam tu i roditelji i prijatelji“, kaže Irena Barbulović.
Dodaje da je bilo spočitavanja da „gledaju svoje porodice i da se ne mešaju“, ali da su se oni baš na taj način borili kako bi sačuvali decu i živote.
„Ironija je da smo se borili za parcelu Republike Srbije, braneći Srbiju, a onda postradali“, objašnjava.
Mladen Vladić je čovek koji je javnosti poznat još iz 2010. godine, kada je bio jedan od prvih uzbunjivača u Republici Srbiji.
„Naša golgota počinje još tad, od vremena kada sam bio na RTS-u i to 6. oktobra. I evo kada sam ulazio u pritvor 2023, isto je bio 6. oktobar, samo mnogo kasnije. Često čitam pismo iz pritvora koje sam poslao Ireni, to su baš prave emocije. Tad sam tražio od nje, šta god da se desi, samo jednu stvar, da našu decu, znate imamo trojke, odavde evakuišemo, da oni moraju da odu odavde, jer sa ovakvim državnim strukturama, tužilaštvom, policijom, oni nemaju nikakvu budućnost. Oni su deca, Irenina i moja, redovno će biti na crnom spisku. Pa ako su već nama debelo život zagorčali i uništili, deca sad imaju 12 godina, moramo brzo da radimo na tome da odu u neko humanije društvo, da se tamo školuju i žive svoj život. Eto, to je najveći naš poraz sa Starice“, objašnjava Vladić.
Ističu da se hapse i privode oni koji se bore za život dostojan čoveka, a niko ne dira silne i silne direktore i „stručnjake“ koji su, kako kažu, „ojadili i RTB Bor i čitav ovaj kraj“.
Kamioni gaze centrom grada, prašina u kojoj ko zna čega sve ima nakon miniranja pada na grad. Prozori i zgrade popuštaju usled detonacija, nestaju vodozahvati i to je samo deo problema sa kojima se ekološki aktivisti i opozicioni odbornici suočavaju.
„Možda smo izgubili jednu bitku, ali to je tek jedna, stradava se diljem Srbije, ne samo na Istoku“, poruka je onih ljudi koji su u jednom trenutku bili plamen na kamenu Starice, simbola čitave zemlje.