Šminkanje režima pred izbore

Šminkanje režima pred izbore – Politika

U Srbiji i vlast i opozicija imaju interes da na idućim izborima ne bude bojkota. Ali, teško da će pregovori doneti više od kozmetičkih promena izbornih uslova, piše u svom komentaru Dario Hajrić.

Iako predsedniku Vučiću intimno predstavlja užitak što u Skupštini nema nikoga ko bi s govornice mogao da povredi njegov krhki ego, činjenica je da trenutna situacija ne odgovara ni vlastima ni opoziciji.

Van parlamenta, opozicione stranke se grčevito bore da zadrže bilo kakvu relevantnost, a za većinu njih to se svodi na saopštenja, performanse i tvitovanje. Teško je reći šta im od toga donosi manje simpatija građana.

S druge strane, prošlogodišnji bojkot izbora otežao je vlastima prikrivanje razmera autokratije pred stranim partnerima. Nije isto sarađivati sa demokratski izabranim vlastima ili sa režimom koji zabrinjavajuće podseća na Lukašenkov.

I jedni i drugi, dakle, imali su račun da ponovo sednu i razgovaraju kako bi sprečili još jedan bojkot izbora. I pre nego što su razgovori počeli, bilo je pitanje da li ih organizovati uz posredstvo EU ili ne. Sada imamo i jedno i drugo, paralelno.

Prisustvo evroparlamentaraca po sebi ne znači da je dijalog bolji, pa čak ni da je vlast pod većim pritiskom da napravi ustupke. Kad su strani posrednici prisutni, gledamo pregovore nalik na porodičnu svađu pred gostima: svi nastoje da budu pristojniji, glume da znaju šta su pravila Četam hausa, a posrednici mahom ne shvataju razmere političke krize i izmišljaju trivijalne razloge zbog kojih ipak svi treba da idu na izbore.

Pa ipak, u odsustvu medijatora – iskustvo je pokazalo – razgovori se okončavaju tako što Vučić doslovno izjavi da su zahtevi opozicije, citiram, „glupi“ i da nema tu šta više da se priča pa svako odmaršira na svoju stranu. Drugim rečima, to nalikuje na porodičnu svađu kad gosti nisu prisutni.

Zvuči kao da pričamo o dve loše opcije? Upravo tako. Dilema oko toga treba li razgovori između vlasti i opozicije da se vode uz posredovanje EU zbog toga je suštinski antidilema.

Kao i ranije, najveći problem s pregovorima nije u tome kako ih izvesti i koga pozvati, nego ono oko čega se oni uopšte vode, a to je mogućnost da izborni proces bude iole legitiman. Uostalom, pitajte Dejana Bodirogu: kada je u januaru u javnost procurela priča da bi on mogao da bude predsednički kandidat ujedinjene opozicije, usledio je rafal tabloidnih naslova o tome kako je tobože divljao „maseratijem“ kroz Novi Beograd. Navedena je i boja automobila, brzina, a da je zatrebalo dopisali bi verovatno i leš u gepeku. Vladiku Grigorija Durića tabloidi „obrađuju“ već mesecima.

Vučićeva tehnologija vladavine počiva na kontroli medija, eksploataciji državnog novca i nekažnjivosti. U to se neće zadirati, iako je to koren problema zbog kojih su potrebni pregovori.

Zato ustupci koji su do sada najavljeni deluju komično. Razdvajanje izbora deluje dobro na papiru, ali je i dalje besmisleno ako će se oni održavati u dosadašnjim uslovima. Snižavanje broja potpisa potrebnih za kandidovanje liste će više pomoći vlasti prilikom ubacivanja lažnih opcija na glasački listić nego opoziciji. Ustupanje dva mesta u REM (na šta se čeka od letos) je toliko nebitno da se graniči s smejanjem u lice.

Jedini „ustupak“ koji će neke od opozicionih stranaka dobiti biće pozivnica da uđu u orbitu SNS, uručena daleko od naših očiju. Da su neke već prihvaćene vidimo po tome kako su tabloidni kerberi ispustili određene stranke i lidere iz svojih čeljusti i sada ih koriste za obračun s ostatkom opozicije. Čedomir Jovanović je tu samo rodonačelnik žanra.

Poenta pregovora o izbornim uslovima ne sme da se svede na to da li će na sledećim vanrednim parlamentarnim izborima cenzus dobaciti dverjani, demokrate, narodnjaci ili neko četvrti da bi SNS imala čime da zamaskira autokratiju, a EU bilo manje neprijatno da sarađuje sa mini-Lukašenkom.

Cilj nije povratak na stanje od pre prošlogodišnjih izbora, nego otvaranje mogućnosti da se izborima zaista nešto promeni. Za to će naprednjačka hobotnica morati da skloni krake sa malo većeg plena nego što su dve hoklice u REM. Kome to još zvuči realno?