in

Pravda za narod se ne traži kod murala kome nije mesto u našem gradu

Tolerancija bi mogla da postane arhaična reč čije ćemo značenje tražiti u rečniku, izjavila je u intervjuu FoNetu poverenica za zaštitu ravnopravnosti Brankica Janković i ocenila da je u “vremenu buke“ politička kultura u Srbiji na nezavidnom nivou.

Brankica Janković

Ona je napomenula da joj zakon i pozicija ne dozvoljavaju da se bavi svakodnevnom politikom, ali je dala ličnu ocenu da se politički neistomišljenici bukvalno doživljavaju kao ozbiljni neprijatelji.

„Sa svih strana lete raznorazne neprimerene, vulgarne i uvredljive reči nedostojne čoveka, koje nekada prerastu i u diskriminatorni govor, a to jeste govor mržnje i ponižavajuće i uvredljivo postupanje“, objasnila je Janković.

Upitana o generatorima netolerancije, ona je odgovorila da su to pojedini politički akteri i ekstremne, uglavnom desničarske grupe, upozoravajući da ekstremizam lako dovede do nasilnog ekstremizma.

Mnogo brže nego što bi se moglo očekivati takvo ponašanje može preći i u radikalizam, rekla je Janković, koja je uverena da to niko ne želi.

Ukazuje, međutim, da previše bezazleno shvatamo netoleranciju, jer ne postoji svest o tome koliko je reč moćno oružje, „a znamo koliko smo visoku cenu platili devedesetih godina upravo zbog reči koje su korišćene“.

Prosto me brine što prosto neki akteri u javnom i političkom životu ne prepoznaju da neke reči liče na godine kojih ne želimo da se setimo, poručila je Janković.

Osvrćući se na normativni okvir, ona je ocenila da imamo jako dobre zakone u domenu poštovanja ljudskih prava, „ali vidimo problem u implementaciji“, i zato se pita u čemu je onda problem?

„Vi ste pokazali političku volju ako ste doneli zakon. Šta je onda to što dovede do raskoraka i imamo li luksuz da ne primenjujemo zakon koji smo doneli“, upitala je Janković i ocenila da je vreme za preispitivanje.

„Nije bilo dobro što smo zakone donosili uglavnom po hitnom postupku. Mada ta praksa jeste izmenjena, ona smatra da proces donošenja zakona i dalje ne funkcioniše kako treba, jer se donose brzo i pod pritiskom, bez sagledavanja šta sve može da se desi u praksi. Nekako mi se čini da je po sredi samo želja da se ‘štiklira u kućici’ i pokaže da smo nešto uradili, bez obzira na to da li je reč o procesu evropskih integracija ili ispunjavanju nekog akcionog plana“, naglasila je Janković.

Upitana ko je politički i pravno odgvoran za stvaranje tolerantnog društvenog ambijenta, ona je odgovorila da su to bez dileme nadležni državni organi, pominjući pri tome najpre Narodnu skupštinu Srbije, ali nije isključila ni instituciju koju sama vodi, kao ni medije.

Mediji nisu svesni koliko su odgovorni za stvaranje tolerantnog i demokratskog društva, izjavila je ona i uočila da mediji uvoze netoleranciju iz društva, ali je i izvoze u društvo, mada nju najviše brine presuđivanje u medijima.

Priznaje da bi sve, ipak, bilo drugačije da je na političkoj sceni zavidan nivo kulture u komunikaciji, iako problem nije samo u sferi politike.

Neke rasprave u akademskoj zajednici nisu borba argumentima, nego se često svodi na domen ličnog, onda se u to uključi i porodica, čak i fizički izgled, „pa to onako bude tužno za gledanje“, ukazala je Janković.

Na pitanje ko ima koristi od netolerancije, ako je ona već toliko rasprostranjena, ona je predočila da je „nekome društvena vrednost da propagira netrpeljivost prema drugima i drugačijima“.

Janković je kao tačno označila zapažanje da neznanje stvara predrasude, da predrasude stvaraju stahove, a strahovi mržnju, i potvrdila da to naravno može da stvori nasilje.

Tenzije uvek lako mogu da prerastu u sukob, upozorila je ona i protumačila da najodgovorniji društveni i politički akteri ponekada toga nisu svesni.

Na pitanje da li je „ono pre neki dan u Njegoševoj ulici bilo u granicama prihvatljivog“, Janković je odgovorila „meni ne“ i obrazložila da je „ta tenzija, do koje nije trebalo da dođe, poslala pogrešnu sliku o Srbiji“.

„Mislim da nije trebalo da se dozvoli da dođe do toga“, izjavila je ona i predočila da upravo taj slučaj, oko murala osuđenom ratnom zločincu Ratku Mladiću, pokazuje kako samo za nekoliko sati može da dodje do ekstremnih uvreda.

Njoj se čini da se „pravda za većinski narod traži na mestu gde se ne može naći“ i precizira da se „pravda ne traži kod murala kome nikako nije mesto u našem gradu“.

Na pitanje zašto je u Srbiji toliko teško prihvatiti različitosti, ona je uzvratila ocenom da to nije slučaj samo u Srbiji, jer čak i najrazvijenije države u Evropskoj uniji kažu da se suočavaju sa dramatičnim porastom rasizma, ksenofobije i antisemitizma.

Priznaje, međutim, da se time ne teši, niti to opravdava, i podseća da „vrlo jasno osudjuje teške i česte slučajeve diskriminacije“.

Nema nikakve dileme da moramo da naučimo da živimo zajedno sa različitostima, da se međusobno poštujemo i pronađemo način kako ćemo da izbegavamo reči koje će da povedu u sukob, poručila je Janković.

Nikada nije dobro kada koristite najteže reči da opišete stvari i pojave, napomenula je ona i iznela lični utisak da se u priči o tenzijama možda ipak preteruje, „da to sve i nije baš tako“, jer one dolaze od pojedinaca, koji ih zloupotrebljavaju za različite političke svrhe.

Osvrćući se na pandemiju, ona je ukazala da „niko na globalnom nivou nije položio test istinskih, civilizacijskih vrednosti gde je ljudsko biće na prvom mestu“ i naglasila da bi, u kontekstu krize javnog zdravlja, Srbiju ocenila višom ocenom nego mnoge države članice Evropske unije.

Upitana zašto se u Srbiji neistomišljenici tretiraju kao neprijatelji i da li ljudi imaju problem sa sluhom, pa više nisu u stanju da čuju jedni druge, Janković je rekla da je „ovo vreme buke u kojem svi imaju potrebu da nešto kažu“.

Ona ne zna „kako smo došli do toga da ljudi imaju potrebu da se o svemu i odmah izjasne za i protiv i oko toga podele“, ali smatra da je moguće da se tolerancija doživljava kao slabost.

Prema njenim rečima, nema ništa jednostavnije nego da začas smislite uvredu ili iskoristite neku psovku za onoga ko bira reči i ne želi da vas uvredi, jer ljudi takve potcenjuju i doživljavaju ih kao slabe.

Upitana gde se prepisuju recepti, a gde izdaju lekovi protiv netoleracije, ona je odgovorila: „U kući, vrtiću, u školi, u medijima, u državnim organima, na kulturnoj sceni, u sportu…“

Lek je da promenimo političku kulturu, jer nema tog zakona koji će da stvori pravedno društvo i da nas napravi boljim ljudima, zaključila je Janković.