in

Otvorena pisma 2 umetnika: On meni rasista ja njemu mali od Vučića

Nakon gostovanja reditelja Gorana Markovića u „Utisku nedelje“, zajedno sa kandidatom za gradonačelnika Beograda Vladetom Jankovićem i političkim analitičarem Cvijetinom Milivojevićem, očekivano je usledio čitav niz osuđujućih komentara, a osim zaštitnika nacionalnih manjina i novoizrađenih spomenika Aleksandra Vučića i Gorana Vesića, oglasio se i muzičar Dragan Ristić Kale koji je Markovićevu spornu izjavu ocenio kao rasizam.

Naime, Goran Marković je u pomenutoj emisiji govorio o spomeniku Stefanu Nemanji predloživši da se on izmesti sa Savskog trga negde ka periferiji grada, u Borču ili Marinkovu baru.

– Prvo, kako taj spomenik izgleda, a onda čemu služi. To nije spomenik Stefanu Nemanji, to je spomenik Aleksandru Vučiću, i njemu je mesto u Marinkovoj bari. Može i neko drugo mesto, recimo Borča – rekao je Marković i time izazvao smeh svojih sagovornika u studiju.

Ova njegova izjava isprovocirala je i Dragana Ristića Kaleta, romskog muzičara koji je poznat po svom angažovanom pristupu u rešavanju problema ove manjinske grupe.

Svoje nezadovoljstvo on je preneo u otvorenom pismu koje je posvetio poznatom reditelju:

Gospodine Markoviću,

Najpre ću citirati stihove čuvenog romskog pesnika iz Mađarske, Choli Daróczi Józsefa, koji glase: ‘Dok ti o meni ne znaš ništa, ja o tebi znam sve!’ Zaista, koliko znate o romskom narodu kome i sam pripadam?

Pitam vas ovo jer ste, da vas podsetim, u emisiji ‘Utisak nedelje’ emitovanoj 30.1.2022. izjavili da je spomenik Stefanu Nemanji eklatantan primer kiča i da bi ga sa sadašnje pozicije ispred bivše železničke stanice trebalo izmestiti u Marinkovu baru! Ultimativno, po tome je i Marinkova bara eklatantan primer kiča, pa bi se onda kič uz kič nastanio.

Da me neko ne bi pogrešno shvatio, o velikom županu Raške i rodonačelniku dinastije Nemanjića znam poprilično, kao i o njegovom značaju za srpski narod, i to ne dovodim u pitanje, ali mešanje romskog naroda u ovaj galimatijas kojeg ste vi potencirali je apsolutno nedopustivo. Zar vi zaista mislite da Romi treba da budu moneta za potkusurivanje između dve strane? Zar vi zaista mislite da mi pristajemo da budemo jedinica mere za uvrede u političkom dnevniku, kojeg vi tako revnosno ispisujete? Da ironija bude veća, u kadru sa vama sedi kandidat za gradonačelnika koji se smeši, jer je to vrlo duhovito.

Šta je sledeći potez? ‘Romi – izvinite, ja sam u osnovnoj školi imao druga koji je bio Rom i sa njim sam sedeo u klupi jer niko drugi nije hteo!’

Vidite, gospodine Markoviću, stvari se menjaju – teško da ćemo, ako ovako nastavite, glasati za vašu političku opciju, a ima nas po poslednjem popisu stopedeset hiljada, dok nas nezvanično ima oko pola miliona, i u procentima smo najmlađa kategorija stanovništva.

To što ste vi izjavili u ‘Utisku nedelje’ je rasizam i to biste vi, kao levo orijentisani, proevropski intelektualac morali znati. 

U Marinkovoj bari žive ljudi, moji prijatelji, rođaci – vi ste ih uvredili. Je li to program političke opcije koje promovišete? Ne znam šta bi vaš profesor Zeman, koji vam je predavao režiju na FAMU u Pragu, rekao povodom ovakve vaše izjave. Ne verujem da je to sistem vrednosti, moralnih načela kojem vas je on učio. Dobar umetnik ne može biti loš čovek, gospodine Markoviću, pa vas pitam – šta bih ja trebao da zaključim na osnovu ove vaše izjave?

Razumeo sam dobro šta je za vas Marinkova bara. Za mene je to naselje  u severnom delu voždovačke opštine, okruženoj auto-putem Beograd-Niš, u dolini Mokroluškog potoka. U njemu žive ljudi, mahom tamne puti, u prelepim šarenim kućama, sa predivnim plavim i crvenim prozorima. Ti ljudi su veseli iako su vremena teška, bore se za egzistenciju, plaćaju poreze, savladavaju unutarnje i spoljne napore koje zovemo život. Svrate tamo i majstori, kao i u vašem filmu u kojem Berček recituje Sekulićevu pesmu:

Majstori majstori[…]

zašto ste mi kuću zauzeli

zašto ste napali

čekićima ekserima

četkama bojama

majstori majstori

izlazite pustite me

da sam kuću uređujem

Gorane, po prvi put vam se obraćam vašim imenom, ostavite nas da sami naše kuće uređujemo. Niste nam potrebni ni vi, niti bilo ko drugi. Sami ćemo majstore, kao i dosad, a vi ’ajte svojim putem, pa ako se negde sretnemo – hajde da razgovaramo kao ljudi. Do tada, pamet u glavu, Gorane, posmatraju vas, neki sa ovog a neki sa onog sveta, vaše kolege Zafranović, Karanović, Paskaljević, Grlić i pitaju se: ‘Gde nam je peti?!?’“

Ubrzo je usledio i odgovor Gorana Markovića, takođe otvorenim pismom prosleđenim portalu Nova.rs, u kojem je reakciju Ristića uporedio sa prethodnim prozivkama na njegov račun koje su izgovorili Aleksandar Vučić i Goran Vesić.

Printscreen

Povodom otvorenog pisma koje mi je uputio Dragan Ristić, lider grupe Kal, u kome me optužuje da sam predlog da se kičerozna skulptura Stefana Nemanje prebaci sa Savskog trga negde drugde, na primer u Marinkovu baru ili Borču, uputio iz razloga nipodaštavanja romske manjine koja, navodno, tamo živi, moram reći da moj predlog predstavlja ideju da se ruglo prebaci što dalje od mesta na kome se trenutno nalazi a nikako ne aludira na etnički sastav tih naselja.

Vidim da je moju metaforu iskoristio i lider grupe ‘Srbija, moje privatno vlasništvo’ Aleksandar Vučić da izjavi kako on, za razliku od mene, voli Marinkovu baru i Borču, kao i da je to malo pre njega učinio i lider grupe ‘Uništimo Beograd’ Goran Vesić, napomenuvši: ‘da će Beograđani, a ja ću ih na to pozvati, svojim telima braniti spomenik Stefanu Nemanji’. 

Ono što je zajedničko u nastupima svih lidera je, pored očiglednog izvrtanja smisla mojih reči, pokušaj da se to iskoristi u izborne svrhe, pa mi Dragan Risitić u svome otvorenom pismu poručuje: ‘stvari se menjaju – teško da ćemo, ako ovako nastavite, glasati za vašu političku opciju, a ima nas po poslednjem popisu stopedeset hiljada, dok nas nezvanično ima oko pola miliona’. 

Na kraju, citiraću opšte priznatu definiciju matafore: To je najčešća stilska figura u pisanom i govornom jeziku, koja se zasniva na prenesenom značenju. Ova stilska figura se još naziva i skraćeno poređenje pošto nastaje kada se izgubi svaka veza (u jezičkom smislu) između pojmova koji se porede.

Ovo međutim nije bio kraj polemike između dvojice umetnika, jer je Ristić i po drugi put odgovorio Markoviću još jednim otvorenim pismom.

kale
Printscreen

Gorane,

Ubeđen sam da moj dosadašnji javni angažman svedoči o odnosu prema vrednosnim kategorijama a nikako o kratkim dometima dnevne politike. U tom smislu, namera mog otvorenog pisma upućenog vama svakako nije bila da se politički pozicioniram na bilo koju stranu, već da reagujem na izjavu koja me je pogodila kao pripadnika romskog naroda, ali i građanina Srbije, koji je po mojim dubokim uverenjima iste ljudske vrednosti bez obzira da li živi u Marinkovoj bari, Borči ili na Vračaru. 

Jedina hijerarhija eventualno postoji u sferi plemstva duha. Ali, u njoj ne bi smelo biti mesta za razlikovanje po etničkom, socijalnom, obrazovnom ili lokalno geografskom poreklu. Moramo svi imati svest da nesrećna ‘metafora’ Borča ili Marinkova bara u javno izgovorenoj reči svakako ima širi društveni efekat, pa makar to osetio i samo jedan Čovek (Rom) i/ili makar jedan poniženi i/ili uvređeni sugrađanin/ka iz ova dva naselja.“

Mi posmatrači možemo samo da zaključimo da su donekle oba umetnika u pravu sa svojim stavovima. Ovo destruktivno besedništvo u doziranoj prepirci i prepisci dva istaknuta kulturna radnika je prilično bespredmetno. Optužiti Gorana Markovića za rasizam je zaista teško razumljivo, ali ako govorimo o elitizmu, tu verovatno već postoji mesto za različite argumentacije.

Sa druge strane, optužiti Ristića da je jedan od lidera zajedno sa Aleksandrom Vučićem i Goranom Vesićem je za svakog poštenog čoveka vrlo teška uvreda. Postoji mnogo načina da se ovaj nesporazum razreši na način dostojan civilizovanim džentlmenima, a otvorena pisma, ogovoranja i optuživanja nisu jedan od njih.

Goran Marković: Vučić je Srbiju pretvorio u primitivnu baruštinu i samo Bog zna šta će još uraditi