in

Opozicija trebalo da traži dve nacionalne frekvencije za opozicione TV

“Možda pre nego od bojkota opozicija treba da odustane od medijskog dijaloga sa režimom”, ocenio je glavni urednik Demostata Zoran Panović, koji smatra da je alternativa “monolog, po mogućstvu funkcionalan”.

Otuda u „konačnom sporazumu“ deo opozicije s pravom traži da njeni predstavnici tri puta nedeljno samostalno gostuju u emisijama koje se emituju na prvim programima RTS i RTV u trajanju od 30 minuta, u terminu između 18.30 i 19 sati, ističe Panović.

Prema njegovom uverenju, opozicija u finalnim fazama pregovora oko izbornih uslova (tamo gde su predstavnici EU), umesto traćenja vremena po TV zasedama naprednjaka, treba najviše da insistira na svom monološkom vremenu na javnim servisima i televizijama sa nacionalnim frekvencijama.

Kako objašnjava, to ne znači da se neće pojaviti u nekom održivom TV dijalogu, na primer između „bojkot i konstruktivne opozicije“ ili sa nenaprednjačkim delom vlasti.

Panoviću je nejasno zašto opozicija, kao jedan od glavnih predizbornih uslova, ne postavlja TV duel pred prvi krug predsedničkih izbora.

Nejasno mu je i zašto je opozicija odustala od zahteva za nacionalnom frekvencijom za nevladinu TV.

On smatra da bi opozicija trebalo da traži dve nacionalne frekvencije za dve opozicione televizije, pa da na kraju ipak pristane na jednu, kao znak kompromisa i dobre volje.

Ministarstvo za izbore, u momentu kada je plasirano, jeste možda bio bizaran predlog opozicije, ali kako se približavaju kraju pregovori oko izbornih uslova, takvo ministarstvo zvuči racionalno, smatra Panović i pita „zar predloženo koordinaciono telo za javno informisanje već nije pola tog ministarstva?“

„Konačni sporazum“ je teško sprovesti bez ugrađivanja u njega starog predloga o paralelnom uređivanju RTS, ocenio je on i poručio da „prvo svi treba da prestanu da se foliraju“.

„Da odustanu od dijaloga. Jer ga i ne žele. Da građani imaju medijski izbor između dve monološke predstave stvarnosti, obrazlaže Panović i konstatuje da medijski konzumenti vole da čuju istomišljenike.

Srbiji je potreban medijski model „prištinskog korzoa“ iz osamdesetih. Pa neka svako odluči kojom će stranom ići, zaključuje Panović.