in

Ogroman novac u krijumčarenju migranata, učestvuju i lokalci u Srbiji

Radoš Đurović iz Centra za zaštitu i pomoć tražiocima azila kaže za N1 da su nedavni okršaji u Horgošu bili okršaji pre svega između kriminalnih grupa koje se bave krijumčarenjem, među kojima su i migranti, i u tom smislu nisu bili usmereni protiv građana Srbije, koji, prema njegovom mišljenju, ne treba više da se plaše za svoju bezbednost, jer je u toj oblasti prisutan i veliki broj pripadnika policije i žandarmerije. Ističe da je u igri veliki novac i da u krijumčarenju učestvuju i lokalci, koji možda i nisu svesni u šta su se upustili i dodaje da najpre treba utvrditi ko jeste izbeglica a ko nije. Zbog velikog novca u celom tom poslu, navodi da nije isključeno “da neki pojedinci u institucijama nisu imuni da mogu da budu korumpirani”.

„Strah koji postoji u lokalnoj sredini nije bez osnova, jer još od leta imate okršaje gde se koristi vatreno oružje, a za sada to su okršaji bandi koje se bore za svoju teritoriju sa koje mogu da krijumčare i uglavnom se dešavaju van urbanih mesta“, kaže Đurović u emisiji Iza vesti.

Navodi da prema onom što znaju sa terena, radi se o okršaju kriminalnih grupa koje se bave krijumčarenjem, među kojima su i migranti.

„Borba je mnogo složenija, treba vrbovati oštećene migrante i pružiti im tu uslugu krijumčarenja, i za to se bore ove kriminalne grupe, koristeći svoje pripadnike da se sukobljavaju na terenu. Krijumčari iz migrantske populacije se obračunavaju između sebe. To su organizovane ozbiljne grupe, koje ne samo da imaju uporište na lokalu, već i prekogranično i regionalno, a povezano je sa ogromnim novcem koji može da se stekne krijumčarenjem. Taj biznis postoji već desetak godina na ovom prostoru“, ukazuje Đurović.

Dodaje da porasti krijumčarenja doprinosi teška situacija na srpsko-mađarskoj granici, na kojoj su Mađari podigli ogradu da bi sprečili ulazak migranata na svoju teritoriju.

„Migranti se suočavaju sa nasiljem mađarskih vlasti i proterivanju u Srbiju bez ikakvih protokola, jednostavno se otvori ograda. Ti ljudi onda nemaju gde da se sklone, kada nema dovoljno kapaciteta za smeštaj, kao što nema kod nas, oni ostaju na otvorenom, e, onda postaju plen za te krijumčare. Jedan čovek može da se krijumčari više puta, i svaki put se povećava cena za njegovo sledeće krijumčarenje. Ogromna količina novca podstiče krijumčarenja, jer lokalni građani se na neki način uključuju u ove lance, možda kao vozači, logističari, možda a priori nisu odmah svesni u šta se upuštaju, zato je policiji teško da stane na put toj praksi“, ocenjuje Đurović.

Upitan kako je u poslednjem slučaju u Horgošu, kada je grupa naoružanih ljudi šetala kroz centar mesta i pucala, policija brzo reagovala i oko 800 migranata izmestila u prihvatne centre, on kaže da je takvo iznenadno reagovanje kratkoročnog efekta, nema dugoročnu reakciju.

„Teško je ući u trag svima koji su uključeni u krijumčarenje – tu su i ljudi na lokalu i oni iza paravana“, ukazuje Đurović i dodaje da „ako imate ovoliku količinu novca, pretpostavljam da neki pojedinci u institucijama nisu imuni da mogu da budu korumpirani“.

Ističe da su migranti u Srbiji u iregularnom položaju u najvećem broju slučajeva, tj. u pravno nevidljivom položaju, nisu vidljivi u našem sistemu.

„Ja bih rekao da ako vi nemate pristup relevantnim informacijama, onda ti ljudi definitivno nisu u mogućnosti da efikasno reše svoj položaj“, navodi Đurović i podseća da je ove godine svega oko dvadesetak ljudi dobilo azil.

„Kada dođete u Srbiju, i čak uđete u kamp, teško možete da dobijete pristup besplatnoj pravnoj pomoći, teško mogu ti koji pružaju besplatnu pravnu pomoć da uđu u kamp i teško migranti mogu da dobiju pravnu pomoć i izraze želju za azil, što se vrši u policiji. Podneti zahtev za azil je jako teško, jer je formular na srpskom jeziku, morate da imate nekog pravnika kao pomoć“, kaže Đurović.

Na pitanje kako komentariše nedavni dogovor Srbije, Austrije i Mađarske u vezi sa odnosom prema migrantima, on kaže da mu on deluje kao da „mi treba da borbu protiv migracije prebacimo na naša leđa i treba da se borimo na svojoj južnoj granici, da rasteretimo Mađarsku“.

Kaže i da ga brine uopštavanje, generalizacija da se označi jedna grupa ljudi koji beže. Najčešće ih ne zovemo izbeglicama, već migrantima, mada bi i to, kako poručuje, trebalo da bude neutralan termin, jer govori o ljudima koji se izmeštaju, pa i zbog škole, posla…

One koji dolaze iz Avganistana zovemo migranti, a iz Ukrajine – izbeglicama

Dodaje i da postoji razlika u tretiranju onih koji dolaze iz Avganistana i Sirije koji nemaju rešen status i izbeglica iz Ukrajine koje su odmah dobile rešen status, i koje niko ne zove migrantima.

Dogovor tri zemlje, navodi, treba posmatrati kroz analizu onoga što je prethodilo – Austrija dugi niz godina sprovodi inicijativu sa namerom da uspori i otkloni migracione pritiske. Kaže i da je Mađarima koncept zida pred krahom, jer su u njega uložili više od 1,6 milijardi evra, tamo je ogroman broj policajaca, a to im je najkrhkija tačka.

„I u tom smislu je uloga Srbije sve značajnija“, zaključuje Đurović i dodaje da je u ovom problemu Srbija potpuno inferiorna u odnosu na članice EU koje mogu zajednički da se bore.

Na pitanje kako je Srbija sa početka migrantske krize 2015. godine od zemlje koja je hvaljena zbog njenog odnosa prema migrantima, postala zemlja sa retorikom predstavnika vlasti koji kažu da su migranti zloupotrebili naše poverenje i da zemlja neće da postane parking za njih, on pojašnjava da se ovde retorika prema migrantima pogoršala neposredno pre i tokom kovid krize, a sve je to podstaknuto delovanjem nekih ekstremnih grupa na društvenim mrežama, a svemu je doprineo i Komesarijat za izbeglice koji nije reagovao odmah jer nije imao resursa da smesti migrante, što je sve izazvalo nepoverenje građana.

Ističe i da dodatnu brigu kod građana stvaraju i antimigrantske poruke u poslednje vreme, a sa druge strane ne nudi se rešenje situacije.

Navodi da vlast tako reaguje jer uvek postoji strah u kojoj zemlji će ljudi da se zaglave na balkanskoj ruti, nijedna ne želi da u njoj ostanu, te vlast ima strah da Srbija ne postane tampon zona za migrante.

Prema njegovim rečima, takva retorika nije samo poruka našim građanima, već i širem, međunarodnom auditorijumu.

„Gubi se iz vida da ljudi koji beže ovde beže od progona i da treba da utvrdimo ko je izbeglica a ko nije, to će se neminovno utvrditi pre ili kasnije. I to je važno. Jer sa druge strane interkontinentalnu migraciju mi ne možemo da zaustavimo“, zaključuje Đurović.