admin
Osobama u potrebi za međunarodnom zaštitom neretko je onemogućeno blagovremeno podnošenje zahteva za azil u Srbiji, a “pragovi” Kancelarije za azil Ministarstva unutrašnjih poslova (MUP) često su postavljeni veoma visoko, rekao je pravni zastupnik Beogradskog centra za ljudska prava (BCLJP) Vuk Raičević. “Prilikom odlučivanja o osnovanosti zahteva, Kancelarija za azil često (ne)namerno pogrešno tumači dostupne dokaze i tendenciozno zanemaruje činjenice i dokaze koje ističu tražioci azila i njihovi punomoćnici”, rekao je Raičević u intervjuu za agenciju Beta.
Raičević je, povodom izveštaja „Pravo na azil u Republici Srbiji 2021“ koje je pripremio BCLJP, rekao da je od 2008. tek nešto više od 200 osoba dobilo utočište u Srbiji, ali da su njihovi problemi višestruki i da počinju već prilikom samog dolaska u Srbiju.
„Te poteškoće postoje praktično od samog uspostavljanja sistema azila u Srbiji i još uvek nisu otklonjene. Primera radi, jedan od problema se ogleda u činjenici da MUP i dalje izdaje strancima potvrdu o registraciji isključivo na srpskom jeziku ćiriličkim pismom“, kazao je Raičević.
Naglasio je da se ne može očekivati da tražioci azila shvate sadržinu te potvrde, s obzirom da najveći deo njih ne razume srpski jezik.
“Upitno je i u kojoj meri su strancima koji žele da podnesu zahtev za azil dostupne informacije o pravima i obavezama tokom postupka azila u Srbiji prilikom registracije. Pored toga, ne postoje posebno izrađene procedure kada je reč o osetljivim kategorijama, kao što su žrtve rodno zasnovanog i seksualnog nasilja ili nepraćena i razdvojena deca”, rekao je on.
Prema njegovim rečima, tražioci azila osnovne informacije, na jezicima koje razumeju, dobijaju prvenstveno od pružalaca besplatne pravne pomoći i predstavnika međunarodnih i organizacija civilnog društva prisutnih na terenu, kao i od Komesarijata za izbeglice i migracije.
“Službenice i službenici Kancelarije za azil tek prilikom održavanja procesnih radnji podnošenja zahteva za azil i usmene rasprave po podnetom zahtevu, informišu tražioce azila o pravima i obavezama tokom trajanja postupka azila, u prisustvu prevodioca za jezik koji oni razumeju”, objasnio je Raičević.
Istakao je da ozbiljni problemi postoje kod osoba koje zatraže azil na beogradskom Aerodromu “Nikola Tesla” i da se pravnom timu Beogradskog centra za ljudska prava tokom 2021. godine javio veliki broj državljana razičitih nacionalnosti sa molbom da im se pruži besplatna pravna pomoć, koju taj centar nudi od 2012. godine.
“Do naših intervencija najčešće dolazi kada strancima, koji tvrde da su tražili azil pred policijskim službenikom, nije odobren ulazak u zemlju. Što se tiče samog postupka azila, on u praksi traje dosta dugo, obično oko godinu dana, a često i po dve-tri godine”, istakao je Raičević.
U 2021. usvojeno samo 14 zahteva za azil
Takva praksa, kako je objasnio, kao i činjenica da mnogi tražioci azila napuštaju Srbiju pre okončanja postupka, imala je za rezultat da je usvojeno samo 14 zahteva za azil, od ukupno 174 zahteva podnetih tokom 2021. godine, što je duplo manje u odnosu na prethodne godine.
Istakao je da je prag koji su tražioci azila morali da dosegnu, kako bi dokazali da im preti opasnost od progona ili neke druge nepravde, često bio vrlo visoko postavljen od strane Kancelarije za azil.
To je kao posledicu, kako je rekao Raičević agenciji Beta, imalo njihovo odbijanje velikog broja zahteva za azil, nakon kog tražioci azila imaju pravo na žalbu, ali je istakao da je u periodu od 1. januara do 15. oktobra 2021. godine odbijeno je više od 86 odsto tih žalbi.
“Taj podatak dovoljno govori o šansama tražilaca azila u drugostepenom postupku”, naglasio je Raičević.
Istakao je da je pravo na utočište garantovano Ustavom Srbije i pozitivnim zakonskim propisima, ali i Konvencijom UN o statusu izbeglica, čiji je Srbija članica.
“Srbija je, dakle, dužna da omogući pristup postupku azila strancima koji osnovano strahuju od progona u svojoj zemlji porekla ili onima za koje postoji realan rizik da će biti mučeni u slučaju vraćanja u zemlju porekla ili treću zemlju”, objasnio je Raičević.
Kada su u pitanju osobe koje su uspele da dobiju azil u Srbiji, Raičević je naglasio da prema Zakonu o azilu i privremenoj zaštiti, integracija predstavlja uključivanje tih osoba u društveni, kulturni i privredni život, kao i rešavanje pitanja njihove naturalizacije, odnosno pristup državljanstvu.
“Integracija izbeglica se može posmatrati kao izrazito dinamičan i dvosmeran proces. Da bi bio uspešan, potrebno je da se obe strane, kako izbeglice tako i društvo, prilagode jedni drugima, ali i da postoji spremnost kako lokalne zajednice tako i države da prihvate izbeglice”, kazao je Raičević.
Odsustvo sistemske podrške države
Ključna pravna prepreka i jedan od glavnih razloga za napuštanje Srbije je, kako je istakao, neizdavanje putnih isprava za osobe sa dodeljenim azilom, kao i nemogućnost potpune naturalizacije.
“Odsustvo sistemske podrške države u pomoći pri integraciji takođe predstavlja ključni razlog nedostatka motivacije da se u Srbiji trajno ostane. Uspešna integracija osoba koje su dobile azil u Srbiji moguća je samo ostvarivanjem svih zagarantovanih prava, uskladjenih s medjunarodnim konvencijama i drugim ratifikovanim dokumentima”, naglasio je on.
Dodao je da je u Srbiji još uvek neophodno da država unapredi rešenja i obezbedi puno poštovanje prava u oblastima poput biometrijskih ličnih dokumenata za izbeglice, slobodnom pristupu tržištu rada kroz sistemsku podršku državnih organa, unapređenja zdravstvene zaštite i drugih rešenja.
Raičević je objasnio da neki od njih zatraže azil jer su nakon višemesečnih putovanja kroz veliki broj država konačno dobili odgovarajući tretman i osetili humanost i dobrodošlicu naroda u Srbiji.
“Neki su se od takvih putovanja umorili i ne žele više da lutaju po svetu u potrebi za zaštitom koja im je neophodna. Drugi su iz svoje zemlje porekla mogli najlakše da dodju do Srbije, kao zemlje u kojoj se osećaju sigurno, pa su iz tih razloga od Srbije i zatražili medjunarodnu zaštitu”, naveo je Raičević.
Rekao je da su neki, pored sigurnosti, pronašli prilike koje mogu da im osiguraju miran i pristojan život, poput odgovarajućeg posla ili životne sredine u kojoj neće biti proganjani zato što su drugačije seksualne orijentacije ili veroispovesti.
“Ima i onih koji su u Srbiji ostali zbog ljubavi. Svakako, sve njih vezuje mišljenje da će im Srbija pružiti neophodnu zaštitu ili im je u Srbiji već priznat status i takva zaštita im je pružena”, kazao je Raičević.