in

Milica Kralj: Dosta nam je lidera supermena

Milica Kralj: Dosta nam je lidera supermena

Ako nismo već zaboravili šta je sve morala da prođe Marija Lukić onda se sećamo, na primer, žena koje su svojom voljom došle da aplaudiraju optuženom čoveku, sad već osuđenom, u inat Mariji koja je bila hrabrija od njih.

Setimo se svojevoljnog aplaudiranja večitom direktoru fabrike u Lučanima u inat i dlanovima u oko porodici koja je izgubila sina. Setimo se kako su sugrađani uzbunjivača Aleksandra Obradovića prelazili na drugu stranu ulice kad ga vide, zato što je bio hrabriji od njih. U sva tri slučaja, nije bilo nekog većeg bunta, tako da buntu ne smem da se nadam. Prilika je bilo milion, i svi su morali biti važniji od bilo kakve stranačke pripadnosti, od bilo koje vlasti. Izostanak bunta govori o potlačenom položaju građanina i neshvatanju građanske snage, kaže u razgovoru za Danas Milica Kralj, rediteljka i članica neformalnog udruženja Skupštine slobodne Srbije. Ona tako odgovara na pitanje hoće li odnos vlasti prema koalicionom partneru Draganu Markoviću za kojeg se tvrdi da je podvodio žene, a koji nije jedini lokalni moćnik u Srbiji, inicirati veći građanski bunt koji bi mogao da dovede do slabljenja vlasti.

* Kako vidite reakciju predsednika i premijera države, ali i predsednika Skupštine na optužbe na račun Markovića?

– Vidim jednu preteću, mračnu, ali i tužnu sliku Preteća je jer ne možeš da privatizuješ institucije države, pa da se pozivaš na njihovu nezavisnost, jer ne možeš da kršiš ustavna ovlašćenja, a da se pozivaš na poštovanje Ustava; to je kao da jednom rukom držiš nekoga za vrat i čvrsto ga stežeš, drugom ga šamaraš, a pozivaš ga da glasno i slobodno progovori pozivajući se na demokratiju. Mene više ne zanimaju reakcije predstavnika vlasti jer su oni davno prevazišli mogućnost da moj razum, da moje vaspitanje, da moj patriotizam, da ja bilo kojim delom svog i svesnog i nesvesnog bića razumem i opravdam ono što rade ili ono što pričaju. Mene zanima ima li još čestitih ljudi u najvažnijim institucijama države, zaposlenih na osnovu svog obrazovanja i ljudskih kvaliteta, jer oni bi morali da budu iznad svake stranke. I tu slika postaje mračna i tužna jer deluje da nema nade i da u tami pogubljeni građani tumaraju pokušavajući da prežive dan po dan.

* Mislite li da će Marković biti uhapšen i procesuiran brzo ili će se proces odugovlačiti dok ga ne zameni neka druga afera?

– Pretpostavljam da sudbina partnera vlasti zavisi samo od rejtinga, i od ucenjivačkog potencijala aktera afere koja je u datom trenutku aktuelna. Rejting je uglavnom važniji od svega, pa tako i od pravde, građana, javnog interesa, zakona… Građani su zasuti aferama, a da skoro nijedna nije dobila svoj epilog pa se nameće mučan zaključak da je odgovornost kao jedna od ključnih osobina političkog delovanja – suspendovana. U takvom društvu suspendovane odgovornosti građani su ili uplašeni ili apatični ili mahnito grabe da u tom mulju uhvate nešto i za sebe. Pokušajte da se setite svih afera u poslednjih 10 godina, teško da ćete uspeti. Pokušajte naglas da ih izgovorite, pomislićete da ste poludeli. I nikom ništa. Seća li se uopšte iko šta je bivši policajac Dumanović izrekao u Utisku nedelje pre petnaestak dana…

* Očekujete li da se Marković pozove na poslanički imunitet?

– Od poslanika Markovića nemam nikakva očekivanja.

* Opozicija tvrdi da je u poslednjih šest meseci primetan drastičan i konstantan pad SNS. Mislite li da su u pravu?

– Pao je možda „SNS“, ali se u potpunosti prikazala interesna formacija koja se izgleda otima za plen i to bez nekog posebnog otpora. Kako drugačije objasniti da su se nosioci vlasti međusobno po svojim medijima optuživali za visoki kriminal i da se ništa nije desilo. Niti je ko pod istragom niti su se građani bunili. Težak posao radi državna tužiteljka: valja sve ovo gledati i ne reagovati.

* Slažete li se sa ocenom da Đilasa glavnim opozicionarom pravi upravo Vučić napadima na njega, budući da mu Đilas nije nikakva pretnja, ako se pogledaju istraživanja javnog mnjenja? Te da se na taj način zatvara prostor za stvaranje neke nove opozicione snage ili ličnosti.

– Postoje te priče da vlast namerno targetira određene ljude koji su im iz ovog ili onog razloga poželjni za sprovođenje neke namere, a ja mislim da je namera vlasti kada govori o opoziciji gotovo uvek usmerena ka obeshrabrivanju birača koji bi glasali protiv vlasti. Pogotovo što istraživanja kažu da tih koji bi glasali protiv ove vlasti ima itekako dovoljno „da budu pretnja“. Anesteziranje birača vrši se na razne načine i temeljno, a između ostalog i tako što se drže u stalnoj paranoji, odnosno u sumnji da su svi u sadašnjem političkom životu na ovaj ili onaj način saradnici vrhovnog vođe.

* Šta mislite o Borisu Tadiću kao predsedničkom kandidatu ako nema boljeg? Ima li boljeg, kako kaže Đilas?

– Mislim da gospodin Tadić svojim iskustvom i znanjem može da pomogne nekom drugom kandidatu.

* Treba li Tadić, Đilas, Jeremić… da se povuku iz politike budući da su pokazali svoje političke domete?

– Političare bi u penziju trebalo da „povlače“ njihovi birači na slobodnim i fer izborima. Mi očigledno prvo svi zajedno moramo da se izborimo za takve izbore, pa tako i za pravo stranačkih lidera da se penzionišu.

* Verujete li da dva sadašnja i dva bivša poslanika Evropskog parlamenta mogu Vučiću da nametnu bilo šta, pa i to da suštinski popravi izborne uslove?

– Nije normalno što smo se doveli u situaciju da se pregovara oko poštovanja Ustavom i zakonom garantovanih prava i što se pretpostavlja da bi jedan čovek trebalo da odlučuje da li će se Ustav i zakon malkice ili malo ipak poštovati. Nije normalno što postoje ljudi koji su iznad Ustava i zakona. Nije normalno da plaćamo pretplatu za Javni servis, a da nam oni falsifikuju stvarnost i sad kao „Aj da se dogovorimo koliko će da se otvore za istinu“. Najluđe je što je ova situacija koja nije normalna za nas sada ipak veliki pomak jer se zahvaljujući bojkotu, izborni uslovi i medijske slobode ne mogu više nikako poturati u izveštajima europarlamentarcima kao nešto što ovde postoji.

* Kako vidite stalne svađe među opozicionim liderima? Hoće li na kraju ipak preovladati njihovi lični interesi?

– Ne gledam, žmurim, brojim do dvadeset, jer sam sebi obećala da neću pljuvati opoziciju koja ostane dosledna u bojkotu, a neću i zato što je to moderno i najlakše i zato što im je medijski prostor mali. Ne možemo da čekamo da se rodi nova opozicija jer već smo okasnili, država se raspala, već moramo da vidimo šta mi kao pojedinci koji jesmo opozicija, možemo da uradimo da nam se vrati država. Opozicija nisu samo lideri i stranački organizovani građani. Ne zavisi sve od lidera. Svako od nas je valjda lider sopstvenog života. Dosta nam je valjda lidera supermena, to nas je dovelo u očajanje i rasturilo nam zemlju, reke i vazduh. Mi građani moramo shvatiti da smo jači od svake vlasti i lidera. Dovoljno je, na primer, da struka u svakoj oblasti prestane da ćuti i trpi. To bi već bila revolucija. U svakom slučaju, ako iza lidera vidite bar deset kvalitetnih ljudi, ako lider ima svoje zanimanje i nešto je radio u životu, a nije mu jedina profesija „ulickani lider“, to su već sitne naznake svetla: to se ja kao rođeni optimista, batrgam i tražim izlaz.

* Pokušava li Skupština slobodne Srbije da pomiri stavove Đilasa i Jeremića oko broja učesnika opozicije u međustranačkom dijalogu?

– Verujem da će se Skupština slobodne Srbije uvek truditi da miri stavove i pojedinaca i stranaka i građanskih inicijativa i da ćemo imati dovoljno strpljenja dok god to ima imalo smisla i dok vodi zajedničkom cilju – uspostavljanju vladavine prava, slobodi medija i poštenim izborima. Nekad će to biti sa više, nekad sa manje uspeha, al to je misija oko koje smo se okupili. Neko će nas prihvatiti, nekima ćemo smetati jer nas nije moguće kontrolisati – mi smo svoji i različiti, al umemo da se čujemo i dogovorimo. Sa druge strane naša je misija i ohrabriti građane i vratiti im političku moć.

Nada ipak umire poslednja

* Ima li smisla još jedan bojkot opozicije, pogotovo izbora u Beogradu?

– Nema smisla ni besomučno krasti, pretiti, ucenjivati, lagati do padanja u nesvest, ugasiti institucije države, vršiti nasilje nad istinom, satanizovati slobodu mišljenja, linčovati neistomišljenike… Još uvek se dobro sećam zašto prvi put nisam iskoristila svoje pravo da glasam i još uvek se sećam kako je i pored bojkota bilo gadnog nasilja nad izbornim procesom, medijskim slobodama i strankama koje nisu na izborima ni učestvovale. Još uvek ne vidim ni naznaku da će se nešto menjati, ali još je rano za odluke. I sve se nadam da ćemo postati jedinstveniji i borbeniji, da ćemo sujete ostaviti kod kuće, biti bučniji i odlučniji, a nada kao nada – ipak umire poslednja.