in

Medijska scena u Srbiji je tragična

Javni servisi nisu samo fokusirani na praćenje vlasti i njihovih želja za medijsko eksponiranje, nego su postali alatke u službi režima, izjavio je osnivač pokreta Novi optimizam Branislav Guta Grubački.

RTS „ni ne pokušava da dođe do javnog servisa“, ukazao je Grubački, koji tvrdi da za deset godina „nijedan respektabilni događaj“ u kome je učestvovao nije propraćen na javnom servisu.

Uz ocenu da je „padom pokrajinske vlade 2016. godine pala i Radiotelevizija Vojvodine“, on je u serijalu razgovora Kiosk za FoNet istakao da su građanski aktivisti pre toga imali dobru saradnju sa tim javnim servisom.

Činjenica da je tada program RTV bio „deset puta više gledan nego sada“, naglasio je Grubački, što govori da je to „ipak mnogo više bio javni servis nego što je to danas“.

On od ljudi koji vode RTS i RTV „ni ne očekuje ništa“ i „nema nikakvu nadu“ da je moguće da se bilo šta učiniti „bez promene vlasti i samog sistema po kojem funkcionišu ti mediji“.

Grubački smatra da bi cela stvar iz korena trebalo da se promeni, jer „ne postoji mogućnost da se reformišu režim Aleksandra Vučića i javni servisi, koji su pod njegovom kontrolom“.

Uz napomenu da neće biti originalan, konstatovao je da je medijska scena „tragična“ i da će ovo što se dešava u Srbiji uskoro postati „rariretno“ u svetu.

Prema njegovom tumačenju, fascinantna je „količina uzurpacije od strane jednog režima i jednog čoveka“, koji je „opsednut medijima i ceo život se bavi time“.

Ispostavilo se da je to što Vučić i njegov režim rade „za sada produktivno“, jer ljudi veruju medijima, „ma kakvi da su oni“, ocenio je Grubački.

On je, međutim, upozorio da to „neće ići na dobro“, ukoliko ne bude ozbiljnog društvenog i medijskog pokreta da se čitava stvar preokrene.

Vučićev odnos prema novinarima Grubački je opisao kao „nepodnošljiv, neprihvatljiv“ i poručio da to sami novinari moraju da „prekinu“.

Strašno mu je da gleda „brutalni bezobrazluk i potcenjivanje“, koji nisu izazvani ničim drugim nego pitanjima koja se Vučiću „ne dopadaju“, jer ne prihvata nijednu kritičku reč, stav, pojam, niti pitanje koje nije već unapred pripremljeno.

Uz ocenu da je danas na sceni „instant novinarstvo“, Grubački je konstatovao da se „inflacijom medija i novinara stiglo do njihove strašne devalvacije“.

Govoreći o odnosu medija prema građanskom aktivizmu, on je priznao da lično ne bi smeo da bude nezadovoljan tretmanom medija, ali je dodao da to nije realno, „jer je pola tih stvari“ povezano sa njegovim ili entuzijazmom novinara.

Zato smatra da je izveštavanje o građanskom aktivizmu „na labavim i tankim nogama“, mada razume da su novinari finansijski ugroženi i da se jednostavno odustaje od izveštavanja o događajima koji se organizuju uveče, „a ljudi koji treba da dođu su ceo dan radili“.

Prema njegovom mišljenju, mogla bi, ipak, da bude veća pozornost „na stvarni, ozbiljni aktivizam koji ima svoju ozbiljnju publiku“.

Ukazao je i da se vodi „stalna borba“ kako doći do medijskog prostora, kao i da je stalna želja aktivista da to što rade stigne do što većeg broja ljudi.

U današnjem „medijskom zatrpavanju svim i svačim“, kapaciteti medija su ograničeni i oni ne mogu da pokriju sve događaje, zaključio je Grubački.