in

Vasilije Krestić: Avganistan pokazuje da se ne smemo odreći Kosova

Posle slučaja s Avganistanom, koji je 20 godina bio okupiran, još više sam uveren da se Kosova ne smemo odricati, da će njegova okupacija jednog dana prestati

Bojim se da neću preterati ako budem rekao da su devedesetih najgore prošli Srbi, ali nisam siguran da se svojim položajem mogu pohvaliti Hrvati i muslimani. Bez sumnje, najbolje su prošli Slovenci, ocenjuje istoričar Vasilije Krestić

Nije lako dati precizne odgovore na pitanje kada je Srbiji bilo najbolje, a kada najgore u istoriji. Ali, bez sumnje, sve godine mira, bez pogibije, uvek su bile bolje od ratnih godina, kaže istoričar i akademik SANU Vasilije Krestić, koji u intervjuu za Kurir analizira ključne događaje i ličnosti iz istorije 20. veka i s početka 21. veka.

Da li je 20. vek za Srbe bio izgubljen?
– Dvadeseti vek je za Srbe bio izuzetno težak. Preživeli smo balkanske ratove, Prvi svetski rat sa Albanskom golgotom, mnogim logorima širom Austrougarske u kojima se masovno umiralo, strahovitim zločinima austrougarske vojske koje je počinila po Srbiji, Drugi svetski rat, propraćen krvavim građanskim ratom i međusobnim obračunima, genocid u Pavelićevoj Nezavisnoj Državi Hrvatskoj, Sremski front, razna i brojna komunistička zlodela, u kojima Goli otok zauzima posebno mesto, raspad Jugoslavije sa svim brojnim i teškim posledicama, kao što je etničko čišćenje Srba iz Hrvatske. Kad sve to, navedeno samo u najznačajnijim potezima, imamo u vidu, i kad se uzme u obzir činjenica da smo kao država mali, a kao nacija malobrojni, onda, svodeći račune, možemo reći da je za Srbe 20. vek u znatnom smislu izgubljen.

Da li se slažete sa ocenama da se Srbija nikada nije u potpunosti oporavila od gubitaka u Prvom svetskom ratu, kada smo izgubili oko 1,3 miliona ljudi, što je trećina tadašnje populacije naše države?
– Sigurno je da tako veliki demografski gubitak nije bilo moguće lako i brzo nadoknaditi. Posledice tog gubitka ostavile su dugoročnog traga.

Kako danas gledate na Jugoslaviju? Je li ona bila uspešan projekat?
– Same činjenice da je Jugoslavija propala i način kako je propala svedoče o tome da, kako Vi kažete, taj projekt nije bio uspešan. Međutim, ideje o stvaranju Jugoslavije, po mom uverenju, nisu za potcenjivanje. Tvorci Jugoslavije imali su uzore u ujedinjenju Nemačke i Italije. Bila je to velika i zanosna, pa i obećavajuća ideja. Problem je bio u tome što tvorci Jugoslavije nisu dobro procenili partnere s kojima su nameravali da stvore zajedničku veliku državu. A partneri nisu bili dorasli, nisu sazreli za ostvarivanje te ideje. Na nju nisu pristali dobrovoljno, već po nuždi, zato što su bili prisiljeni situacijom u kojoj su se našli svršetkom Prvog svetskog rata. Tako je ispalo da država nije građena na zdravim i čvrstim osnovama, nego, kako je napisao naš poznati pisac i diplomata Jovan Dučić, „na pesku, a na pesku se ne grade ni pivare, a kamoli države“. Takva država, koja je izgrađena na pesku, nije mogla da opstane, od prvog trenutka se ljuljala i bilo je samo pitanje dana kada i kako će se raspasti.

Da li je raspad Jugoslavije mogao da bude drugačiji, je li morao da bude krvav?
– Bilo bi dobro da je bilo drugačije, bez prolivanja krvi, civilizovanije i kulturnije, onako kako se raspala Čehoslovačka. Međutim, mi u Jugoslaviji nismo ni Česi ni Slovaci. Kod nas su međunacionalni odnosi, još od kraja 19. veka, bili veoma zatrovani. O tome imamo uverljivo svedočanstvo zabeleženo u knjizi Politička povijest hrvatskog naroda, koju je napisao hrvatski istoričar dr Pero Gavranić i objavio je u Zagrebu 1895. Gavranić je u toj knjizi tvrdio da „danas zacijelo nema nigde u Evropi među raznojezičnim narodima veće mržnje nego što ovdje u nas obstoji među istojezičnim Hrvatima i Srbima. Ta je mržnja, doduše, nezgodna, ali je vrlo razumljiva. Težnja hrvatska i težnja srpska ne bore se, doduše, oružjem u ruci, jer takve nam borbe ne bi dozvolili naši sadašnji gospodari, ali zato borba i te kako postoji, i to podmukla, potajna, gadna borba jedne egzistencije protiv druge, jednog pojedinca protiv drugoga, bez počinka, bez kraja i konca. Da bi mi Hrvati imali svoju nezavisnu državicu kao Srbi, i da se ne bi trebali ni od koga bojati, buknuo bi zacijelo rat između Hrvata i Srba, i taj bi svakako bio najpopularniji.“

Istorijski događaji koji su se zbili od 1941. do 1945, i od 1991. do 1993. u svemu su potvrdili ocene Gavranića izrečene 1895. Oba puta kada su Hrvati stekli „svoje nezavisne državice“, došlo je, kako je Gavranić i predvideo, do krvavog pira u kojem su žrtve bili Srbi. Mržnja protiv njih ispoljena je tada na najbrutalniji način. U takvoj situaciji, pri takvom stanju i toliko silnoj, rekao bih patološkoj mržnji, miran razlaz, bez krvi, nažalost, nije bio moguć.

Ko je najgore prošao devedesetih, narodski rečeno – ko je izvukao najdeblji kraj?
– Bojim se da neću preterati ako budem rekao da su najgore prošli Srbi, ali nisam siguran da se svojim položajem mogu pohvaliti Hrvati i muslimani. Bez sumnje, najbolje su prošli Slovenci.

Istorijski gledano, šta je 1995. bila hrvatska akcija „Oluja“ i proterivanje više od 220.000 Srba iz Hrvatske?
– Kad se ima u vidu činjenica da je jedan od osnovnih dugovečnih državnih i političkih ciljeva Hrvata stvaranje svoje posebne, nezavisne, što veće, etnički čiste i rimokatoličke države, onda je proterivanje Srba iz Hrvatske značajan korak bliže ostvarenju tog cilja. Ono što je, u skladu s tim ciljem – stvaranje etnički čiste i što je moguće više rimokatoličke hrvatske države – trebalo ostvariti počinjenim genocidom u Pavelićevoj NDH, ostvareno je „Olujom“. Hrvati su se „Olujom“ oslobodili Srba, koje su tretirali kao remetilački faktor u ostvarivanju njihovih geopolitičkih planova. Ne treba sumnjati da će ih taj njihov uspeh ohrabriti u nastojanjima da, posle stvaranja etnički čiste, stvore i „veliku Hrvatsku“, kojoj su i u ranijoj i novijoj istoriji težili gotovo svi značajniji hrvatski političari.

Naslov jedne vaše knjige je Genocidom do velike Hrvatske
– Mene je, kao istoričara, ali i kao čoveka, od samog početka bavljenja istorijom, proganjalo pitanje: kako je moguće da se u dvadesetom veku desi tako strašan genocid koji se dogodio u Pavelićevoj Nezavisnoj Državi. Želeo sam da saznam zašto se to desilo, gde su koreni hrvatske genocidne politike, kad oni nastaju, ko su njeni tvorci i koji su njihovi ciljevi. Na sva ta pitanja, i neka druga koja su s njima u neodvojivoj vezi, dao sam uverljive i neporecive odgovore. Knjiga je doživela pet izdanja na srpskom, dva na engleskom, jedan na francuskom i na ruskom jeziku. Do danas niko nije uspeo da ospori moje dokaze, iako je bilo i još uvek ima onih koji nisu spremni da se saglase s mojim tumačenjima, ali nemaju činjenice kojima bi mogli da ospore ono što sam napisao.

Svedoci smo upornih pokušaja revizije istorije i kad je reč o Jasenovcu.
– Tužno je to što se u poslednje vreme događa od jednog manjeg broja srpskih istoričara i jednog sveštenog lica, koje se, bez naučnog dela o genocidu, proglašava stručnjakom za genocid. Bez bilo kakvih novih pouzdanih izvornih dokaza, a zanemarujući one koji postoje i koji se od ozbiljnih naučnika ne bi smeli zaobilaziti, pokušavaju da smanje broj postradalih u Jasenovcu, ali i u čitavoj NDH. Ti pokušaji nemaju naučnu osnovu. Oni su čisto političkog karaktera, ali se zaogrću u naučnu oblandu. U svakom slučaju, smanjivanje, kao i povećavanje srpskih žrtava genocida bez dokaza ne samo da je neozbiljna i neodgovorna rabota već je i nemoralan čin koji zaslužuje osudu.

Pokušaje falsifikovanja istorije imamo i na Kosovu, gde se uporno radi na otimanju srpskih svetinja…
– To što rade Albanci na Kosovu je primitivna i drska, ali veoma providna otimačina. Svojim brojnim monografijama, zbornicima radova i izložbama, SANU je naučno osporila sve albanske pljačkaške namere.

Je li Kosovo izgubljeno za Srbiju?
– Nikad se nisam kolebao po pitanju toga da li je Kosovo izgubljeno za Srbiju. Nije i neće biti izgubljeno dokle god ga se Srbi, ne daj Bože, ne odreknu. Sada, posle slučaja koji se dogodio s Avganistanom, koji je dvadeset godina bio pod okupacijom, još više sam uveren da se Kosova ne možemo i ne smemo odricati, da će sadašnja njegova okupacija jednog dana prestati.

Kako gledate na donošenje zakona u BiH po kojem se zabranjuje negiranje genocida u Srebrenici?
– Reč je o prvorazrednom nasilju, o nametanju jedne odluke koja je čisto političkog karaktera i sa jasnim antisrpskim ciljem.

Kako vam danas izgleda Crna Gora, 15 godina nakon proglašenja nezavisnosti?
– Moram reći da mi Crna Gora izgleda dozlaboga tužno i ružno. Proglašavati sankcije jednoj Rusiji, s kojom je Crna Gora bila vekovima višestruko vezana brojnim prijateljskim vezama, više je nego nemoralno. Priznavati državnost otcepljenom Kosovu više je nego sramno. Slaviti Sekulu Drljevića i slediti hrvatsku ustašku politiku u Crnoj Gori je maloumno i suludo. Objaviti rat Srpskoj pravoslavnoj crkvi i suprotstavljati joj crkvu na čijem čelu je verski otpadnik Miraš Dedeić pravi je politički i moralni sunovrat. Suluda je antisrpska politika Mila Đukanovića, koja može dovesti do krvavog građanskog obračuna.

Da li mislite da je Memorandum SANU iz 1986. bio greška? Kad neko danas hoće da prozove SANU, odmah se pozove na taj dokument, u čijem ste stvaranju i Vi učestvovali. Čak neki tvrde i da je memorandum kasnije bio „Miloševićev nož za klanje Jugoslavije“.
– Uopšte ne mislim da je pojava Memoranduma SANU bila greška. Naprotiv, to je bila preka potreba iznuđena teškim stanjem u kojem se našla Srbija. Istina je da i danas ima onih, rekao bih, zadrtih, kratkovidih i nedobronamernih, koji upiru prstom na Akademiju i na memorandum, a da taj tekst nisu pročitali, pa iz njega iščitavaju i ono što u njemu nema. Milošević nije imao nikakvog dodira s nama koji smo pripremali memorandum. To je prljavo podmetanje koje ima cilj da obezvredi i SANU, i memorandum, i Miloševića.

Da li možete ukratko da ocenite istorijsku ulogu lidera SFRJ Josipa Broza Tita?
– O njemu nemam dobro mišljenje. Više sam nego siguran da će ga istorija sasvim razobličiti i pokazati sve rđave strane njegove ličnosti i njegove politike, posebno one koja se tiče Srbije i Srba.

A ulogu Miloševića i Koštunice, takođe jugoslovenskih predsednika?
– Oni su se na čelu srpske politike našli u jednom izuzetno teškom vremenu, u kojem nije bilo lako voditi državu. U njihove dobre namere nisam sumnjao i ne sumnjam. Da su bili i više sposobni no što su bili – a ne može im se poreći sposobnost – ne bi mogli ništa više da urade od onoga što su uradili. Sve političke konce vodile su tada velike sile koje Srbima nisu bile naklonjene. Zamerao sam im, i danas to mogu da učinim, što nisu bili u stanju da se okruže boljim, sposobnijim, učenijim i moralnijim ličnostima, što su u tom pogledu imali puno promašaja.

(kurir.rs)