Sva tajna oružja u ratu CIA i KGB

Trka u naoružanju SSSR-a i SAD u periodu Hladnog rata naterala je obe strane da aktiviraju ne samo tehnološka dostignuća, već i obaveštajne službe. Nekad su korišćena, ne samo inženjerska čuda, već i vrlo interesantne sitnice. Čime su sve bili naoružani sovjetski obaveštajci?

Dugme i kamera – dva u jednom

Tajno snimanje je moglo da se realizuje samo malom kamerom, ali ona dugo nije bila malog formata. Bila je dovoljno velika da stane u torbu ili na odeću. Često se „pretvarala“ u kutiju cigareta. Otprilike su isti trik koristile i zapadne specijalne službe, pa je teško govoriti o njenoj efikasnosti. Iskusni obaveštajac bi odmah video kameru, a ne kutiju cigareta u rukama sagovornika.

U SSSR-u su takve kamere proizvodili u Kijevskoj fabrici „Arsenal“ koja se zvala „Kijev-30“. U Krasnogorsku su 50-ih godina 20. veka počeli proizvodnju malih kamera. „Ajaks-12“ je bila toliko minijaturna da su je krili u dugme. Kamera je imala odvojeni daljinski upravljač koji je služio za slikanje. Kasnije je „Ajaks“ modernizovan i radio je bez daljinskog upravljača.

Stavljali su je u šnalu na kajišu, a kravatu su vezivali tako da je njen vrh prikrivao kameru. Fotografisala je kada je bila otkrivena. Bilo je dovoljno da se agent ispravi kako bi se kravata podigla i napravljena bi bila fotografija.

Fotoaparat je imao jedan mali nedostatak: ako je agent imao mali stomak, onda ovaj način slikanja nije uspevao. Bilo je teško fotografisati takvom kamerom. Često su se na fotografijama umesto željenog objekta nalazile samo noge. Tako da je svaki agent morao da prođe kurs rada sa kamerom.

Drugi proboj u sovjetskoj obaveštajnoj službi je bio 70-ih godina 20. veka, u isto vreme kada je proizveden fotoaparat „Zola“. Za razliku od svojih prethodnika ovaj aparat je imao automatsko prilagođavanje, dok su raniji uređaji podrazumevali ručno nameštanje otvora blende. To je agentima oduzimalo vreme i smanjivalo efikasnost operacije.

Kamera „Zodčij“, koja se pojavila 80-ih godina 20. veka, bila je veličine audio kasete, pa su je tako i maskirali. Kamera je najviše korišćena za fotografisanje dokumentacije formata A4. Ona je kvalitetno fotografisala, pa je negativ mogao da se uveća, ako je na dokumentu sitno pisano.

Nešto kasnije se pojavio aparat za kopiranje dokumenata „Aliča“. On je bio malog formata i mogao je da se smesti u zadnji džep pantalona. Uređaj je morao malo da viri kako bi se oslobodili točkovi koji su prelazili celom dužinom dokumenta.

Za standardni A4 list bilo je potrebno tri puta da se pređe. U „Aliču“ se nalazilo oko trideset filmova. Zapadne specijalne službe su ga otkrile i prisvojile. Smatra se de je upravo ovaj aparat prototip američkog „kseroksa“.

Aparati koji su snimali glas su, takođe, pravljeni malih dimenzija. Prvi diktafon je bio napravljen na osnovu nemačkog, koji je pao u ruke sovjetskim agentima. Dikatfon je mogao da zabeleži 2,5 sata razgovora, ali je bio toliko veliki da je morao da se nosi u koferu.

Diktafon manjih dimenzija „Mezon“ je proizveden 60-ih godina 20. veka i mogao je da zabeleži sat i po razgovora. Njegov nedostatak je bio što se teško pronalazio zapis, jer se premotavanje nije ubrzavalo.

Diktafon „List“ nije imao takav nedostatak, jer se zapis mogao premotavati i napred i nazad. Dužina zapisao i dalje nije bila dovoljno dugačka.

„Moška-M“ je diktafon koji je bio veličine kutije cigareta i mogao je da se zabeleži razgovor dužine četiri sata. Sovjetski špijun je 70-ih godina 20. veka pao u ruke američkih specijalnih službi i tokom pretrage su pronašli aparat veličine kutije šibica. To je bio „patuljak“ koji je mogao neprekidno da snima pet sati.

Sovjetski pronalazači su 80-ih godina poboljšali aparat i napravili još elegantniji uređaj za snimanje.

„Moljac“ je bio oko jednog centimetra i mogao je biti sakriven bilo gde. Pored toga, visok kvalitet snimka omogućio je da se istaknu željene informacije, čak i ako je snimljeno u bučnom okruženju.

Oružje za špijuna

Za one koji su za špijunirali za domovinu, napravljeno je posebno oružje. Moralo je da bude malih dimenzija, bešumno i velike rušilačke moći. Tokom 1955. godine dat je zadatak da se napravi takvo oružje.

TKB-506 spolja podseća na tabakeru, mada je reč o uređaju od tri čelične cevi koje imaju specijalne patrone. O ovoj vrsti oružja ima malo podataka, čini se da je, kao i mnoga druga dostignuća, bilo osnova za sledeće pronalaske.

Ne postoje dokazi o tome u kojim se operacijama koristio ovaj vid naoružanja. Više je poznat špric-pištolj kojim su bili naoružani sovjetski špijuni. Postoje svedočanstva da je njim ubijen Stepan Bandera i drugi ukrajinski nacionalisti.

Ovaj pištolj nije imao patrone, već specijalne ampule napunjene kalijumom cijanidom, veoma jakim otrovom. Tokom ispaljivanja, supstanca se oslobađala u vidu pare, i žrtva, udahnuvši otrov, bi ubrzo umrla. Čak je i onaj koji je pucao morao odmah da uzme protivotrov.

Trovanje, koje se tradicionalno smatra ženskom metodom ubistva, sovjetska obaveštajna služba često je koristila za tiho i neprimetno uklanjanje žrtava. To bi mogao biti čak i kišobran, na čiji je vrh bila postavljena igla sa otrovom. Na ovaj način je bilo moguće ubosti žrtvu čak i u gužvi i ostati neprimećen.

Postojao je veliki broj aparata, koje su i sami agenti menjali tokom korišćenja. Jedan od takvih izuma je bio i nož-pištolj. Agentima je bilo potrebno oružje koje bi bilo tiho.

Tako se pojavio NRS (specijalni nož za obaveštajca) koji je bio sličan običnom nožu, ali se koristio kao hladno oružje. Zadnji deo noža je bio nešto složeniji. Imao je dršku, mehanizam za pucanje i polugu za okidanje. Da biste pucali iz noža, bilo je potrebno okrenuti sečivo prema sebi i uperiti kroz nišan na dršci.

Rektalni pribor i drugi neobični dodaci

Stalni rizik nije bio najneprijatniji deo posla agenata. 

Rektalni pribor „Hudini“ (koji je dobio naziv po američkom iluzionisti i mađioničaru) bio je predviđen za oslobađanje od zamki. Na primer, služio je kako bi se agent oslobodio iz ropstva ili otvorio sef, ormar ili obična vrata. Najraznovrsnija je bila ambalaža, zahvaljujući njenom obliku i minijaturnosti set se mogao čuvati na neočekivanim mestima.

U slučaju da pribor „Hudini“ nije mogao da pomogne, onda je špijun preduzimao krajnje mere. Specijalne špijunske naočare u čijem okviru je bilo moguće sakriti kapsulu otrova, mogle su  biti poslednja opcija za agenta koji nije želeo da ga neprijatelj uhvati živog. Međutim, otrov je mogao biti namenjen i nekom drugom.

Drugi pribor koji su koristili agenti, i to ne samo sovjetski, napravljen je u Nemačkoj posle rata. Sićušna kamera postavljena na muški sat omogućavala je snimanje bez ikakve sumnje. Međutim, s obzirom na činjenicu da su takav sat koristili agenti i KGB-a i CIA-e, ovaj uređaj se ne može nazvati tajnim.

Što više tajnih mesta – to bolje. S obzirom da su se mesta za čuvanje nalazila čak i na telu agenata, kovanice su bile odlična alternativa. Na prvi pogled to je bila obična moneta, ali se ona otvarala pomoću iglice, a unutar nje se nalazio film.

Kao skrovišta su se često koristile i manžete koje su služila kao mesto za čuvanje informacija. Međutim, ovaj prilično uobičajeni metod prenosa podataka, na primer, preko granice, bio je toliko široko korišćen da su obaveštajne službe gotovo svih zemalja znale za njega. Ova tehnika je počela da se koristi i pre izbijanja Drugog svetskog rata.

Ogledala su često korišćena za čuvanje raznih kodova. Tajna je bila u tome što se informacija na njemu mogla videti samo pod određenim uglom. Ovakvo ogledalo je moralo da bude kompaktno i sa poklopcem.

Specijalan uređaj koji je omogućavao da se pažljivo i diskretno otvori pismo bez oštećenja lepljive ivice takođe je bio vrlo neophodno sredstvo za obaveštajca. Posle čitanja ili kopiranja sadržaja, pismo se lepilo i slalo primaocu u originalnom obliku, a primalac nije ni znao da je pismo već pročitano. Inače, kažu da takav uređaj ne može da funkcioniše na modernim kovertama, jer je drugi princip lepljenja.

Čime je Zapad odgovorio

Često su sovjetski i američki izumi bili slični ili su pravljeni po sličnom principu. Sa obe strane su postojala neočekivana rešenja. CIA je životinje smatrala odličnim saveznicima i pomoćnicima u istrazi.

U tajnoj operaciji „Takana“ 70-ih godina 20. veka su korišćene ptice. Amerikanci su informaciju otkrili tek 2019. godine.

Američka obaveštajna služba je u ovom pravcu počela da radi 70-ih godina 20. veka. Izučavali su nekoliko varijanti, ali su se zaustavili na golubovima. Prvo, njih ima na svim kontinentima. Drugo, mogu se dresirati i bliski su sa ljudima. Treće, oni se uvek vraćaju, bez obzira koliko daleko se nalaze od kuće.

Najsloženiji trenutak u takvim operacijama bio je isporuka ptica na lokaciju. Da li ih samo pustiti iz automobila? Nisu održani posebni treninzi sa golubovima. Nekoliko puta su vršili eksperimente na poligonima, dok je za golubove bila pričvršćena specijalna kamera.

Plan je bio da ovi krilati špijuni naprave veliki broj snimaka na teritoriji SSSR-a. Amerikanci su računali da će na ovaj način dobiti informacije iz zatvorenih gradova. Međutim, to nije bilo sve.

Plan je bio da se, uz pomoć golubova i senzora pričvršćenih za njih, utvrdi da li se u sovjetskoj zemlji sprovode testiranja hemijskog oružja. Golubovi sa senzorima su imali zadatak da prikupe čestice nečistoće iz vazduha u blizini određenih objekata. Prvi golubovi su bili pušteni na Lenjingrad, gde je tada bila u toku izgradnja podmornice. Međutim, nepoznati su rezultati operacije.

Još jedna životinja je privukla pažnju CIA – mačke.

Obične mačke, donekle modernizovane hirurškom intervencijom, takođe su radile za američku obaveštajnu službu. U uho mačke postavljen je uređaj za prisluškivanje. Mačka je, poput golubova, ostavljana na određenu lokaciju, imala je u sebi predajnik, a na repu antenu.

Jednom prilikom je sprovedena operacija kako bi se aparati stavili u telo mačke. Kada se mačka probudila počela je čudno da se ponaša, istrčala je na ulicu i poginula.

CIA je pokušala da u svoje redove infiltrira i delfine. Plan je bio da prikupljaju informacije sa morskih dubina o sovjetskim podmornicama. Ovaj eksperiment nije bio uspešan.

CIA je zatim napravila specijalnog robota, koji izgleda kao vilin konjic. Nešto slično današnjem dronu. Glavni zadatak takvog uređaja bio je prikupljanje informacija. Težak samo jedan gram, mogao je da leti brzinom od 4,5 metra u sekundi.

Imao je generator zahvaljujući kojem su se pomerala krila. Aparat je bio lak i nije mogao da se kontroliše u slučaju jačeg vetra. Bilo je pitanje da li da se modernizuje? U tom slučaju bi trebalo da se promeni motor i konstrukcija, ali izum je do tada već koštao 140.000 dolara.

Uprkos činjenici da je robot odobren za upotrebu, nikada se nije pokazao u praksi. Na njega su računali ne samo agenti CIA, već i vojska. Sada se „vilin konjic“ nalazi kao eksponat muzeja obaveštajne službe.

(sputnik)