Špijuni u vreme pandemije: Doušnici ili savesni građani koji brinu o javnom zdravlju

Na početku pandemije u Italiji, koja se prva, posle Kine, našla na udaru kovida 19, nakon što je donet Dekret o zaključavanju zemlje, na društvenim mrežama kao i na Votsap grupama kružile su fotografije ljudi koji su se okupljali u većem broju, što nije dozvoljeno zbog širenja virusa.

Bilo je to javno “vezivanje na stub srama prestupnika” koje je podsećalo na “lov na Jevreje u Drugom svetskom ratu”, kako je to napisao pozorišni režiser Alberto Oliva, pozivajući Italijane da prestanu to da čine.

Danas, posle godinu dana, čak i uz popuštanje mera, policija ne prestaje da prima pozive u kojima brižne komšije tužakaju susede, prijavljuju decu koja se igraju ili ljude koji „ne bi trebalo da se sreću u tolikom broju“.

Jedni kažu da to rade doušnici, drugi da su to ipak špijuni, a ima i onih koji smatraju da su u pitanju savesni građani koji brinu o javnom zdravlju.

Tokom Drugog svetskog rata, postajalo se doušnik (na italijanskom delatori) zarad novca i privilegija. „Mors tua vita mea“, lično profitiranje na tuđu štetu, a tada i po cenu života.

Danas su to komšije koje zovu policiju jer se deca, mada sa maskama, igraju u dvorištu zgrade koje jeste ograđeno, ali je ipak na otvorenom. Slave rođendan dečaka koji boluje od Turetovog sindroma i koji bi, prema savetima lekar, trebalo da se druži što više.

Sve se dešava u Lombardiji, italijanskom regionu koji je u žutoj zoni i gde su od ponedeljka dozvoljeni kafići i restorani na otvorenom, bavljenje sportom, odlazak u pozorište ili bioskop.

Komšija je pozvao policiju, koja je svakog učesnika rođendana (okupilo se desetoro dece i njihovih roditelja, svi s maskama) kaznila sa po 400 evra.

Mnogi novinari smatraju da to nije humano i pitaju se da li je moguće da su se Italijani spustili toliko nisko da šalju „psihopoliciju“ komšijama.

Kao što se pitaju da li je moguće da ista ta policija, umesto da shvati da je u pitanju bolestan dečak, kažnjava one koji su tu radi tog deteta. A on ne boluje od kovida, već je neurološki oboleo pa mu je prepisano „druženje“ tj. socijalni kontakt.

Lov na veštice, kako ga mnogi zovu, gotovo da je postao vrsta zabave: videti ko ne poštuje karantin, tužakati onoga ko je pozvao komšiju na čašu vina, zvati policiju ako se primeti grupa od više ljudi, stavljati na društvene mreže ono što su snimili mobilnim telefonom.

A ta prijavljivanja su širom Italije. „Tužakanja“ su svuda, prijavljuju se mladi koji su učili preko interneta, komšije pričaju policiji da su se pravile kućne žurke, one koji su primali prijatelje ili su se okupljali da rade zajedno domaće zadatke.

Gradonačelnik mesta Panjako pisao je direktorima škola i nastavnicima da i oni prijave sve slučajeve okupljanja pravdajući to opštim dobrom.

Ministar zdravlja Roberto Speranca pozvao je pre nekoliko meseci Italijane da prijave kršenje pravila, da komšije obaveste nadležne da li je u zgradi žurka ili se pojavio neko nepoznat.

Špijuni nam požele dobar dan u prolazu, s njima smo pre pandemije možda pili kafu. Ali ovo je rat, kako nam poručuju s televizije, i potrebno je boriti se protiv neprijatelja svim sredstvima.

„Najgori špijuni su oni ‘tvoji’, što žive vrata do vrata, to su i najopasniji, ne zbog štete koju mogu da nam nanesu već zbog samog postupka, koji je užasan“, piše urednik lista Đornale Alesandro Salusti.

„Biti špijun radi opšteg dobra je licemerje jer izvlači iz nas ono najgore. Uvek će neko gviriti iza zavese pa obavestiti nadležne o onome što je video“, pišu drugi mediji.

Salusti citira Stenija Solinasa: „Postajemo kao vojska, postajemo borci za ono što je ispravno a to znači špijuni, doušnici, svi izdaju sve, to je nešto što tokom vremena dovodi do nastanka nedemokratskog režima.“

„Jesam za to da se pravila poštuju, ali špijuniranje nije naša društvena obaveza, to je odvratan zločin iako nije predviđena nikakva kazna. Nikada neću poslati policiju na vrata drugih ljudi i ne želim ni da pomislim da policija može da mi kuca na vrata jer ih je neko poslao.

Da bi neko ušao u moju kuću, potrebno je da ima odobrenje suda, nije to baš tako jednostavno. Još je Đovani Falkone, italijanski sudija koga je ubila Koza nostra 1992, rekao: Kultura sumnje nije predsoblje istine već homeinizam“, izjavio je Salsuti.

Neki od medija naglašavaju da ako budemo radili jedni protiv drugih, nećemo napraviti bolje društvo, a svakako nećemo zaustaviti virus zahvaljujući onima koji naoružani mobilnim telefonima snimaju ljude koji se sastaju pa zovu policiju.

Virusu ćemo stati na put reorganizacijom zdravstva, poboljšanjem mreže lekara opšte prakse, s više zdravstvenih radnika i kreveta na intenzivnoj nezi.

„Biti na pravoj strani znači brinuti o svom zdravlju i zdravlju drugih, a u to ulazi i psihičko zdravlje, koje je ugroženo u vreme pandemije pa nikome nije potrebno da strepi od komšije ili prolaznika na ulici, plašeći se svoga i sumnjajući u svakoga“, ističu pojedini italijanski mediji.

Iz emisije „Kvarta Republika“ na TV Medijaset poručuju: „Rekli su nam da ćemo iz svega ovoga izaći bolji – ‘andra tutto bene’ tj. sve će biti u redu. Ako ovako nastavimo, ništa zapravo neće biti u redu.“

(rts)