in

S. Antonić: Brkate komesarke ponovo jašu

„Ova kasta i njena ideologija očigledno da imaju za cilj da proizvedu stalni građanski rat između žena i muškaraca, gde ćemo se neprestano prebrojavati i podozrivo gledati”

Jedna moja starija (i sad već pokojna) koleginica s trećeg sprata Filozofskog opisivala je kako je, svojevremeno, kao vatrena skojevka uterivala seljake u zadrugu: dvojica bi držala nesrećnika, a ona bi mu, dok ne pristane, čupala brkove kleštima (v. ovde 61-62).

Moj deda Momir Antonić (1892-1967, selo Vukona, z. p. Banjani, opština Ub), pričao mi je, takođe, da su i njemu čupali brkove, ali prilikom otkupa. Jedno vreme sam mislio da je u tome učestvovala i jedna druga profesorka Filozofskog, takođe vatrena skojevka. Posle su mi objasnili da je ta sumnja neutemeljena: ona je operisala „jedino u svojoj opštini”, a i nije čupala brkove već je samo „mahala naganom” pred uplašenim seljacima.

Ovog sam se setio čitajući Čomićkin predlog Nacionalne strategije za rodnu ravnopravnost 2021-2030. Ako to bude sprovedeno, očekujem da me uskoro pozove rodna komesarka zadužena za Filozofski: „Antoniću, u Teoriji moći, imaš samo Hanu Arent? Od Platona do danas SAMO JEDNA ŽENA? Odmah da se to rodno izbalansira. A jezik – rodnodno neutralan?! Pod hitno da se ubaci sociolog/oškinja, moćnik/ica, uticao/la…”

Opet mislite da se šalim, ali crno nam se piše. Posle ludog Zakona o rodnoj ravnopravnosti (pisao ovde) sada prelazimo na „urodnjavanje” (izraz nije ironičan; str. 19, 20, 22, 38, 39 itd.). Valja urodniti sve institucije: obrazovanje, upravu, vojsku, policiju, sve, sve… To će, da odmah budemo načisto, dovesti do stvaranja čitave parazitske armije rodnih komesarki koje će da nas neprekidno kontorlišu i ocenjuju.

Pogledajmo, recimo, šta je u Strategiji predviđeno za obrazovanje. Iako u prosveti uverljivu većinu čine žene, iako su nastavni programi već sto puta čišćeni od fabulozne „rodne diskriminacije”, opet je paranoidni um naših rodnih ravnopravki otkrio da obrazovanje neprekidno reprodukuje patrijarhalne obrasce, odnosno da je „ono, u celini posmatrano, još uvek nedovoljno rodno senzibilisano” (str. 38).

To je zato, kao prvo, što su i naše nastavnice i učiteljice, kako se objašnjava u Strategiji, nedovoljno rodno osvešćene – „evidentni su rodni stereotipi i predrasude kod samih nastavnika/ca” (44).

A kao drugo, zli patrijarhalni maskulinisti, pored zvaničnog nastavnog plana i programa, napravili su, i krišom ga sprovode, tzv. skriveni kurikulum: „’Skrivenim’ kurikulumom se učenicima i učenicama prenose nepropisani i neplanirani vrednosni stavovi i obrasci ponašanja. (…) putem formalnih i neformalnih kontakata i implicitne organizacione kulture, (i) uglavnom reprodukuju tradicionalne rodne matrice” (44).

Taj opasni „skriveni kurikulum” postoji ne samo u osnovnoj i srednjoj školi, već i na Univerzitetu. Tu je takođe otkriveno (str. 48) da se preko njega vrši sistematsko „reprodukovanje stereotipa i predrasuda u ponašanju i diskursu među nastavnim osobljem, tokom nastave i u odnosima sa studentima”. (Teško meni, verovatno sam i ja skriveni kurikulum).

Gledajte samo tu paranoju: po zvaničnom školskom programu, žena i muškarac su ravnopravni; ali, po skrivenom kurikulumu, koji postoji od osnovne škole do univerziteta, devojčice se zapravo uče da je žena patrijarhalna robinja. Zbog toga, saopštavaju nam naše komesarke, devojke radije biraju da budu frizerke nego varioci, radije profesorke nego mašinske inženjerke.

To se, da naučite, naziva „rodna segregacija u obrazovanju” (str. 43; takođe 41; 44; 53, 109). Ona se ogleda u tome što „trogodišnje srednje stručne škole (zidar, armirač-betonirac, kamenorezac itd; – S. A.) završava skoro tri puta više dečaka nego devojčica“ (42). Takođe, „segregacija” je i to što na univerzitetu „žene čine većinu u mnogim područjima obrazovanja, kao što su zdravstvo (71 odsto), umetnost (68 odsto) i prirodne nauke (66 odsto), a muškarci su brojniji u inženjerstvu, proizvodnji i građevinarstvu (57 odsto), informacionim i komunikacionim tehnologijama (66 odsto) i uslugama (56 odsto)” (str. 44).

Ako mislite da je to stvar ličnih afiniteta i slobodnog izbora, grdno se varate (podlegli ste malignoj patri-propagandi). „Obrasci segregacije koji se uspostavljaju u toku srednjoškolskog obrazovanja”, otkriva nam Strategija, „nastavljaju se i na nivou visokog obrazovanja, što za posledicu ima segregaciju na tržištu rada: muškarci se i dalje više usmeravaju na inženjerstvo, informatiku, prirodne i tehničke nauke, dok se žene više usmeravaju na društvene i humanističke nauke, kao i na oblasti koje su povezene sa brigom o drugima” (53).

Ali, zašto žene radije biraju da budu apotekarke, a muškarci građevinarci? I ko to „usmerava” našu decu šta će da budu? Jasno – skriveni kurikulum. A u tome učestvuju, jer su zaluđene i neosvešćene, upravo žene iz prosvete.

To je ono što će Strategija da ispravi do 2030. Nastavnicima u osnovnoj i srednjoj školi, kao i na univerzitetu, treba isprati mozak – to se naziva „unapređenje rodnih kompetencija” (39): obučiti ih da, najpre, otkriju i eliminišu zli skriveni kurikulum, a onda da i đacima utuve rodnu ravnopravnost, te da ih nauče da govore rodno senzitivnim jezikom.

Evo šta Strategija predviđa za „rodno inkluzivno obrazovanje” (39):

– „Uvođenje obaveznih obrazovnih programa o rodnoj ravnopravnosti” za nastavnike/ce (39, isto 116);

– „Uključivanje sadržaja o rodnoj ravnopravnosti u ispit za dobijanje licence za rad u školama” (39), kao i za licence u „predškolskim ustanovama” (116);

– „Revizija nastavnih sadržaja i udžbenika radi eliminisanja rodnih stereotipa” (39; isto 41; 116);
obavezna „upotreba rodno osetljivog jezika” (41; 116);

– Uklanjanje iz obrazovanja svih „rodnih dispariteta” i „rodnih disbalansa” (41), pošto je utvrđeno da je „prisustvo muških i ženskih likova veoma neujednačeno – i na slikama i u tekstu” (44), te da je „neujednačen broj znamenitih ličnosti predstavljenih u udžbenicima, kao i citiranih autora” (45); zbog toga se uvode nastavni sadržaji koji „povećavaju vidljivost ženskog doprinosa u nauci i kulturi” (116);

– „Izbalansiran izbor obrazovanja i budućih zanimanja za devojčice i dečake” (109), „ohrabrivanjem devojčica i dečaka za obrazovanje za netradicionalna zanimanja” (118), tačnije putem „široke nacionalne kampanje” za sve „obrazovne profile” u kojima je „udeo devojčica ispod 40 odsto” (119; dečaci se ovde ne pominju);

– Uvođenje seksualnog obrazovanja, počev od osnovne škole (116), „sa posebnim akcentom na razvijanju programa rada sa dečacima i mladićima o njihovoj odgovornosti i upotrebi kontracepcije” (118; ovde se dečaci pominju).

– Urodnjavanje obrazovanja vršiće se „u saradnji sa NVO” (116), a i uopšte će se povećati „stepen uključenosti ženskih organizacija i civilnog društva u planiranje i realizaciju rodno odgovornih javnih politika” (144).

Sve ovo važi i za univerzitet, gde je nedvosmisleno utvrđena „rodna neravnopravnost” i „snažna vertikalna segregacija” (47), a posebno to što su „udžbenici uglavnom rodno neutralni” (kakav zločin), da je „obrazovni materijal u najvećem broju slučajeva rodno neosetljiv” (46; matematika i fizika da budu rodno neosetljive, strašno), da „nema ravnomerne zastupljenosti primera muških i ženskih rodnih uloga”, te da „gotovo nigde nije zastupljen rodno osetljiv jezik” (46);

Strategija je kao dokaz ovih strahota, između ostalog, navela i publikaciju (str. 46) u kojoj se izvesnom univerzitetskom udžbeniku zamera (a pisala ga je žena!) što „među ‘misliocima’ ne spominje nijedno žensko ime – mada se to može objasniti niskom zastupljenošću žena u filozofiji tih perioda (antika i srednji vek – S. A), koja je, naravno, sama po sebi rezultat određene vrste diskriminacije” (ovde 42). Kako da ih navedeš, a nema ih? E jeste taj skriveni kurikulum podao. Zato je i potrebna „rodno senzitivna reforma visokog obrazovanja” (47).

Komesarke s užasom konstatuju i to da čak i univerzitetske profesorke ne uočavaju „skriveni kurikulum” i sve razmere maskuline konspiracije: „Posebno zabrinjava što ni žene, ni muškarci na rukovodećim pozicijama u visokoškolskim ustanovama ne uviđaju da je akademska zajednica obeležena rodnim podelama, smatrajući da je akademski sektor meritokratski i imun na diskriminaciju” (47).

Ha-ha, kakva greška, naravno da nije! E zato će se izvršiti „urodnjavanje visokog obrazovanja i nauke” (120):

– „Utvrdiće se rodno neosetljivi, rodno stereotipni i diskriminatorni sadržaji u silabusima i univerzitetskim udžbenicima”, te će se pristupiti „njihovoj izmeni” (120);

– U standarde za akreditaciju fakulteta uvešće se „obaveza ovih ustanova da usvoje strategiju i prateći akcioni plan za postizanje rodne ravnopravnosti”, kao „obaveze da studentima pruže obuku o značaju rodne ravnopravnosti, kroz postojeće nastavne predmete, seminare, debate, radionice, kurseve…” (49);

– Radiće se na „podržavanju rodnih studija”, kroz „povećanje vidljivosti rodnih studija”, „uvođenje Studija roda na svim nivoima visokog obrazovanja” „jačanje uticaja rodnih studija na širu akademsku zajednicu”, „uvođenje novih predmeta iz rodnih studija”, „podržavanje studiranja rodnih studija”, „povećanje broja ovih studenata koji se finansiraju iz budžeta” (120; 47; 53), odnosno obezbediće se „adekvatna finansijska podrška studentima i studentkinjama, kao i predavačicama i istraživačicama u ovoj oblasti” (47);

– „Finansijski će se podržavati istraživanja i projekata u oblasti rodne ravnopravnosti”, oni će biti „svrstani u prioritetne teme osnovnih istraživanja u oblasti društvenih i humanističkih nauka” (120);

– „Uvešće se kvote: za finansiranje naučnih istraživanja u oblasti rodne ravnopravnosti, za zastupljenost rodne perspektive u naučno-istraživačkim projektima i za rodni balans istraživačkih timova”, a to će „predstavljati kriterijume za njihovo vrednovanje” (120);

– O ovome će godišnje izveštaje podnositi fakulteti i načne ustanova (110).

Pokazatelji uspešnosti „uvođenja rodne perspektive u sve nivoe i sve aspekte obrazovanja” (38) biće:

– „Broj revidiranih nastavnih sadržaja” (117);

– „Broj udžbenika iz kojih su uklonjeni rodno zasnovani stereotipi” (117);

– „Broj ishoda i nastavnih programa koji afirmišu rodnu ravnopravnost i povećavaju vidljivost ženskog doprinosa” (117);

– „Broj programa obrazovanja o seksualnom i reproduktivnom zdravlju” (117);

– „Broj akreditovanih obuka u oblasti rodne ravnopravnosti” (118);

– „Broj podzakonskih akata koji sadrže rodno osetljive standarde i postupke za akreditaciju” (120);

– „Broj studenata na rodnim studijama čije se obrazovanje finansira iz budžeta” (120);

– „Broj analiza u kojima su utvrđeni i korigovani rodno stereotipni i diskriminatorni sadržaji u silabusima i univerzitetskim udžbenicima” (120);

– Izveštaji se podnose „na godišnjem nivou” (117).

Uz to, pokazatelji uspešne rodno senzitivne reforme celog društva biće i:

– „Broj propisa koji regulišu mehanizme za rodnu ravnopravnosti na svim nivoima organizacije vlasti” (144);

– „Broj rodno odgovornih javnih politika” (144);

– „Broj obučenih predstavnika/ca javne vlasti i članova/članica mehanizama za rodnu ravnopravnost” (144);

– „Broj informativnih javnih kampanja za rodnu ravnopravnost” (144);

– Izveštaji se podnose „na godišnjem nivou” (150).

– „Broj zakona i podzakonskih akata koji su izmenjeni ili usvojeni kako bi se ostvarila rodna ravnopravnost u političkom životu i odlučivanje o javnim poslovima” (134);

– „Broj realizovanih obuka o rodnoj ravnopravnosti”, odnosno „broj obučenih predstavnika/ca institucija javne vlasti o rodnoj ravnopravnosti” (134);

– „Broj javnih kampanja za ravnopravno učešće žena u javnom i političkom životu” (134)…

Pa za ovo treba čitava vojska službenika koja će nadgledati, brojati i izveštavati! – reći ćete. Naravno, već sad postoji kasta rodno senzitivnih projektašica, istraživačica, NVO aktivistkinja, e sad će ona lepo da nabrekne i useli se u sve naše ustanove.

Na svim nivoima imaćemo ne samo „koordinaciona tela za rodnu ravnopravnost” (KTRR) i „savete za rodnu ravnopravnost”, već će se „u organima javne vlasti koji imaju više od 50 radno angažovanih lica” pojaviti „lica zadužena za rodnu ravnopravnost, koja prate stanje u oblasti rodne ravnopravnosti, iniciraju i predlažu mere za unapređenje rodne ravnopravnosti” (149).

Na svim nivoima formiraće se „posebne grupe za praćenje primene Strategije i akcionih planova za njeno sprovođenje”, kao i „posebne grupe (odbor, sekcija, operativna/ekspertska radna grupa) koje bi svojim stručnim i ekspertskim znanjem pomagale KTRR u ostvarivanju koordinacije i evaluaciji” (149).

Ko će to sve da plati i koliko će to sve da košta? – zapitaćete se vi. To ostaje tajna, jer u odeljku br. 10 – „Procena finansijskih sredstava potrebnih za sprovođenje Strategije” (150) stoji: ništa!

Ali, važno je da Strategija predviđa da se „finansijska sredstva za funkcionisanje postojećih mehanizama za rodnu ravnopravnost” koja, ah velikih li muka, danas „zavise od donatorskih sredstava” – a zbog čega naša industrija rodne ravnopravnosti ima „nedovoljno ljudskih kapaciteta za adekvatno funkcionisanje” – do 2030. prebaci na „budžetska izdvajanja”, koja će „u potpunosti zadovoljiti standarde adekvatnog funkcionisanja mehanizama za rodnu ravnopravnost (odgovarajući materijalni ljudski resursi postavljeni) na svim nivoima vlasti” (141-2).

Uraa! Naše rodne ravnopravke imaće dovoljno para da nas kontrolišu, broje i sastavljaju izveštaje, a obaveza „rodno odgovornog budžetiranja – ROB” (101-104, 142, 145-146) za sve budžetske korisnike („svi direktni i indirektni budžetski korisnici na svim nivoima primenjuju ROB”; 147) obezbediće našim komesarkama fin i ugodan život.

Na kraju, ova kasta i njena ideologija očigledno da imaju za cilj da proizvedu stalni građanski rat između žena i muškaraca, gde ćemo se neprestano prebrojavati i podozrivo gledati. Strategija toliko napadno forsira žene da to teško da je slučajno, očekujući valjda nekakvu rekciju „maskulinista”.

Gde god da se uočavaju izvesne polne disproporcije tu se, od konkretnih mera, predlažu samo mere za unapređenje položaja žena. Recimo, žena je više u sudstvu (71 odsto; u Upravnom 86 odsto, u apelacionim 77 odsto, u prekršajnim sudovima 76 odsto, u privrednim sudovima 75 odsto itd.; str. 74), a manje u vojsci (23 odsto; str. 123). Međutim, za vojsku se predviđa da do 2030. „50 odsto zaposlenih u sistemu bezbednosti čine žene” (123), dok se za sudstvo, gde je ista polna disproporcija, samo obrnuta, ništa ne predlaže. Zašto?

Žene su u manjini među preduzetnicima, a u većini u državnoj administraciji (61 odsto), ali se predviđaju posebne podsticajne mere za pomoć ženama-preduzetnicama (114), dok se uspostavljanje „rodnog balansa” u upravi uopšte ne vidi kao problem. Zašto?

Očekivano trajanje života za muškarce je 73 godine, a za žene 78 godina, muškarci i žene jednako slabo idu na kontrolne preglede, za muškarce se čak kaže da se u Srbiji „ne sprovodi skrining raka prostate, kao ni PSA preventivni pregledi, iako je to jedna od malignih bolesti, iza raka pluća i debelog creva, od koje muškarci najviše obolevaju i umiru” (85). Ali, Strategija predviđa da se do 2030. godine postigne da „najmanje 60 odsto žena starijih od 15 godina bude obuhvaćeno preventivnim ginekološkim pregledima” (135), a za muškarce – šipak!

Kakva „rodna ravnopravnost” – čitav ovaj dokument trebalo bi da se zove: Strategija za doživotno uhlebljenje srednjoklasnih NVO aktivistkinja, feministkinja i njihovih potomaka/kinja.

I sve će one lepo da zasednu na grbaču one sirote kasirke iz samoposluge, što sam je pominjao u prošlom članku. I da joj objasne da za to što ne sme da sedne dok radi za kasom nije kriva strana kompanija već muškarac, te da će njen položaj biti mnogo bolji kad se obezbede kvote za političarke i oficirke, dodatna budžetska mesta za Rodne studije, a feminističke NVO prebace na srpski budžet.

„U Avganistan su izvozili feminizam, rodnu ravnopravnost i nametnute kvote za učešće žena u politici. I, kako je poentirao Karlson: ‘Skoro nikome u Avganistanu se ništa od ovoga nije dopadalo – a i zašto bi? Kao što je u poverljivom izveštaju priznao jedan zvaničnik USAID-a: ‘fokusiranje na rodno-orijentisana pitanja je destabilizovalo stvari, izazivajući revolt’… Ovo je lice pozne američke imperije: seminari o rodnim studijama pod nišanom puščane cevi‘.”

Svima je jasno da je ceo ovaj projekat, sa svom pratećom industrijom rodne ravnopravnosti, nametnut Srbiji kao bednoj polukoloniji. Strategija je izrugivanje zdravom razumu, elementarnom naučnom mišljenju, kulturi i interesima svakog od nas – osim kaste kolonizatora i njihovih slugu/škinja.

Nemam iluzije da će ova nakaradna Strategija, baš kao što je bilo i s čudovišnim Zakonom o rodnoj ravnopravnosti, biti na kraju usvojena. Ali, nemojte nas maltretirati s njenim sprovođenjem. Ostavite na miru našu decu i naše knjige. Da ne biste i vi sutra tražili mesto na točkovima aviona licemerne imperije…

Autor Slobodan Antonić

Izvor Iskra, 25. avgust 2021.