in

Kako Zapad oblikuje svest Srpkinja putem interneta

Od žene se očekuje ne samo da odbaci sopstveni kulturni i nacionalni identitet i da se odrekne majčinstva kao „nametnute uloge“, već i da odbaci muškarca kao svog vekovnog tlačitelja

Nema među nama mnogo onih koji se bar jednom nisu grohotom nasmejali kada im društvena mreža preporuči neki sasvim neadekvatan sadržaj. Ko radi taj i greši, a marketing algoritmi rade punom parom.

Ipak, vlasnici stranica na Fejsbuku i Instagramu najčešće sami podešavaju i targetiraju širu publiku, pa nije slučajno ako vas, samo zato što ste žensko i imate više od trideset godina, počnu proganjati kreme protiv strija ili novi brend pelena od prirodnih materijala iako nemate ni strije ni dete – čak ni algoritam nije sveznajući.

Koliko god ponekad bile zamorne, navikli smo da živimo sa reklamama. Uticaj koji ostvaruju, bilo posredstvom jasnih poruka ili informacija suptilno plasiranih podsvesti, predmet je stalnog praćenja i tema brojnih istraživanja i naučnih radova.

Ali pojedinca na društvenim mrežama ne ciljaju samo kompanije koje prodaju robu i usluge. Upravo zahvaljujući njegovoj reakciji na ponuđene sadržaje, koji nisu eksplicitno vezani za bilo kakvu ideologiju već za svakodnevni život, proizvode i najopštija interesovanja, ekspoziture različitih političkih aktera strateški razmeštene u civilno društvo ili premaskirane u apolitične redakcije onlajn portala počeće da mu nude besplatno, „na jedan klik“ od realnosti, sve što je ikada želeo da zna o bilo čemu. I mnogo toga što nije.

Čovek, biće koje se zabavlja, nikada nije bio u prilici da zabavu obezbedi tako lako i jeftino kao u eri pametnih telefona, ali se, u skladu sa preteranom konzumacijom i dostupnošću, njen kvalitet značajno srozao.

Kulturni inženjering

Koju boju ove jeseni treba da nosite u zavisnosti od svog horoskopskog znaka, da li je ćerka Monike Beluči lepa na majku ili pametna na oca, koje je rase pas omiljenog filmskog glumca, kako osvežiti plavu boju kose bez farbanja, imate li više muških ili ženskih prijatelja i šta to govori o vašoj ličnosti, koje seksualne prakse upražnjavati da bi se „sačuvala strast“ u braku – samo su neke od tema koje bi, prema proceni multimilionerskih kompanija i internet algoritama, trebalo da interesuju prosečnu ženu u Srbiji.

Ovaj mali ali reprezentativni isečak spiska koji sam napravila posle višemesečnog praćenja različitih portala na Fejsbuku i Instagramu deluje uznemirujuće sam po sebi. Ali, verovali ili ne, podatak o tome čime neka ocvala holivudska glumica podmlađuje intimne regije tela nije najbizarnija informacija koju možete saznati lutajući ovim šarenim i lepršavim „ženskim“ virtuelnim univerzumom.

Odeća koju biramo, hrana koju spremamo, muzika koju slušamo – privatni prostor odavno je postao polje kulturnog inženjeringa. Pop kultura i masovni mediji, u službi globalističke agende, upregnuti su u jaram tog raspadajućeg Frankenštajnovog čudovišta i bičuju razum pojedinca žešće nego ikada.

Levo-liberalna feministička književnost u Srbiji nije smogla ni snage ni morala da održi makar privid autohtonog glasa i kulturnog suvereniteta – čak i u stanju visoke borbene gotovosti pokazuje se kao nesposobna da projekat „promene svesti“ izvede do kraja.

Za to nisu krivi samo njena tematska skučenost i literarna ružnoća, kojoj se traže razna ideološka, klasna i teorijska opravdanja, i o kojoj sam u par navrata već pisala. Jednostavno, čovek današnjice više vremena provodi na internetu nego nad knjigom.

Zato je nužno otvoriti sve frontove, sa tradicionalnih medija za prenošenje ideja preći svim kapacitetima na onaj najmoćniji. Ali ne samo eksplicitno, jer to može da bude i kontraproduktivno. Osim toga, iako mnoge nevladine organizacije, centri za ovo i ono i inicijative za koješta izdašno koriste onlajn platforme i na njima se još izdašnije reklamiraju, ipak ne mogu da dopru do onog broja čitateljki koji može da dosegne jedan običan tekst o cipelama ili anketa o tome kojoj filmskoj divi ista haljina bolje stoji.

Tako je nastao novi žanr, hibrid zabavnog magazina i ideološkog priručnika, koji možda prvi zaista uspeva da opravda termin „lifestyle“ u svom opisu jer se otvorenije nego ikada usmerava na sve aspekte života jedne žene sa težnjom da ga trajno promeni, ali ne na nivou promene porodičnog jelovnika ili izbora suknje već – „promene svesti“. Strategija je osmišljena racionalno, ali za to nije neophodno biti genije manipulacije.

Ona se odvija jedinim logičnim putem – biraju se teme neposredno vezane za ekskluzivno žensko iskustvo, predstavi se problem koji bi najveći broj žena mogao da prepozna, ako ne kao deo svog ličnog iskustva onda na nivou rodne solidarnosti i ljudske empatije, i onda se, kroz tu usku nišu, najmanji zajednički sadržalac, u tekst ubacuju, često gotovo nepovezani sa osnovnom temom, ideološki elementi globalističke, militantno liberalne i antitradicionalne agende.

Tako ćete u tekstu koji se bavi prednostima dojenja pronaći tvrdnju da je naše „duboko patrijarhalno društvo seksualizovalo ovaj prirodni čin“, u prikazu serije saopštiće vam da ćete ukoliko izaberete seks umesto života (sama distinkcija je veštačka i nakaradna) osećati „razarajuću prazninu“, u izveštaju sa sudskog ročišta oko starateljstva nad detetom muzičke zvezde otac će biti nazvan „otimačem deteta“, kao da njemu, osim prava na plaćanje alimentacije, prirodno i zakonski ne pripada nijedno drugo roditeljsko pravo.

Mit o zlom patrijarhatu

Za to što je neko nekoga na društvenoj mreži nazvao zapuštenim biće opet krivo naše „duboko patrijarhalno društvo“, koje, kako se tvrdi u tekstu koji je objavila Politika, omogućava da žena bude plaćena manje nego muškarac iako je zaposlena na istoj poziciji – ali bez navođenja formalnih razloga za tu navodnu diskriminaciju – jer je jasno da u ugovoru o radu nijedno preduzeće, a posebno ne državno, pol zaposlenog ne može da tretira kao kriterijum za određivanje plate.

Ovu tvrdnju o manjim platama za žene nekritički su preneli i brojni ženski portali, ali su njihovi tekstovi još slabije argumentovani od pamfleta objavljenog u Politici.

Svakako, navođenje statističkih podataka iz lažnih istraživanja, ili u najboljem slučaju sponzorisanih spolja, umoriće ženu koja se konektovala dok se gradskim prevozom vozi do kuće sa posla, uspavaljuje pred sutrašnji radni dan ili prosto samo želi da se obavesti o dnevnim aktuelnostima ili zabavi uz omiljenu „lifestyle“ rubriku.

Zato se ženski portali, umesto argumentima, služe emocijama – kao i teme, i opšti ton je prilagođen postizanju brze i sigurne emotivne reakcije (ovo u velikoj meri važi za pisanje svih tabloida i „žute štampe“, problem nastaje kada ovakvi portali žele da se predstave kao emancipatorski i „edukativni“).

Tako se, na primer, u središnjem delu teksta o trgovini ljudima nalazi poduži pasus o tome kako srpske žene teško mogu da osveste činjenicu da su postale žrtve jer ih naše „duboko patrijarhalno društvo“ od malena obučava za to da će svakako biti robinje.

Kod kuće, mužu i deci, ili u surovom lancu prostitucije – ako je suditi prema ovom tekstu – razlika u stvari i nije tako velika. Ali sve to može prestati ako se ženski solidarno udružimo, razume se, protiv našeg „duboko patrijarhalnog društva“. Ovu sentencu ponavljam da biste stekli uvid u to koliko se ona često pojavljuje u tekstovima na ženskim portalima, ali i zato što je izuzetno problematična kao fantastična misaona konstrukcija nečega što u stvarnosti ne postoji.

Naše društvo danas nije patrijarhalno i to je antropološka činjenica. A o tome kakvo je bilo i šta je zapravo patrijarhat autorke i komentatorke ženskih portala u Srbiji uglavnom ne znaju ništa. Ipak, zahvaljujući zajedničkom interesu liberalne, kapitalističke i levičarske „elite“, čak i one žene isključene iz lanca stranog finansiranja intenzivno rade „u korist svoje štete“.

Avganistanski preokret ide naruku izmenjivačicama naše svesti – bauk patrijarhata opet luta svetom. Naravno, nijedan portal koji grozničavo prenosi licemerno naricanje stranih medija nad budućnošću žena u Avganistanu neće osvetliti srećnu okolnost da mi u Srbiji ne moramo da biramo između šerijatskog zakona i globalističkog, antiporodičnog i antiljudskog koncepta sveta jer se naša tradicijska kultura zasniva na hrišćanskom učenju o uzajamnoj ljubavi, na poruci Banović Strahinje i činjenici da je jedna Srpkinja našla mesto među najodlikovanijim i najvećim ratnicama Evrope.

Ako žena u Srbiji možda i može od one sa Zapada da sazna šta je „must have“ ove sezone i kakva će se frizura nositi na proleće – kako se dostojanstveno živi, voli, rađa, ratuje, piše i gine, ne mora da uči ni od koga.

Neprijatelj, razume se, ima sve pragmatične razloge da moralnu superiornost našeg kulturnog obrasca sakrije od nas, sa namerom da nas ili asimiluje ili uništi. Zbog mogućnosti površne kritike ovog stanovišta naglasiću da je i tradicionalno patrijarhalno srpsko društvo u prošlosti patilo od nedostataka, kao i svako drugo, i da ga ne idealizujem, ali nikada nećemo saznati da li bi spontani evolutivni istorijski proces te slabosti iscelio.

Društveno-ekonomski monstrum u kome sada živimo svakako nije krajnja forma „dubokog patrijarhata“ već upravo posledica intervencionizma i nedosledno sprovođenih reformi, te nasilnog urušavanja postojećih formi radi implementiranja stranih i „modernih“. U tom su procesu vidljivi ne samo puka aktivnost kolonizatora već i njegova veština da ni na čemu utemeljeni i ničim opravdani kompleks niže vrednosti naspram Zapadne Evrope, koji se kod Srba sistematski i sistemski neguje, iskoristi tako da Srbi, naposletku, verujući da se oslobađaju, unište sami sebe.

Mit o zlom patrijarhatu, na nivou subliminalne poruke ili meditativne mantre, učitan nenametljivo ali konstantno u tekstove o modi, dečijim kašicama i reklamama za antiride jeste vrelo sa koga „obična“ žena, ne mnogo zainteresovana za političku teoriju i (kvazi)sociološka istraživanja, na dnevnom nivou može da se napoji potrebnom dozom animoziteta prema sopstvenoj kulturi kako bi, kada dođe vreme da donese važne odluke o sopstvenom životu, odlučivala tuđom, a ne svojom glavom.

Ali raskid se ne događa samo na nivou odnosa pojedinca prema tradiciji i sistemu vrednosti – zli patrijarhat oličen u muškarcu biva pobeđen samo pobedom nad muškarcem.

Od žene se očekuje ne samo da odbaci sopstveni kulturni i nacionalni identitet, da se odrekne majčinstva kao „nametnute uloge“ koja joj oduzima egzistencijalnu slobodu već da odbaci i muškarca direktno, kao svog vekovnog tlačitelja, a zajednicu sa njim kao tamnicu i retrogradnu ustanovu za kontrolisanje „ženske moći“ (pri čemu se istinska meka moć žene u patrijarhatu dosledno prećutkuje).

Zato je ova agenda, kako je ranije u tekstu spomenuto, antiljudska i antidruštvena, a svaka propaganda koja joj ide u prilog, ma kako meka, mirišljava i slatkorečiva bila, u svojoj suštini morbidna i destruktivna.

Mi (mislim na čitavo čovečanstvo, žene, kao njegov najbrojniji deo i žene u Srbiji kojima se ovaj tekst direktno obraća) više ne možemo sebi da priuštimo luksuz lakovernosti jer se sudbine budućih generacija i naše otadžbine trasiraju ovde i danas.

Ako najprestižniji ženski magazini i internet portali uporno nastoje da nas ubede kako je Džil Bajden, a ne Melanija Tramp ikona stila, zašto bismo im verovale kada tumače prošlost našeg naroda, naše međuljudske odnose, naša sopstvena osećanja, želje i potrebe?

Ako zaista ne možemo pronaći kvalitetniju razbibrigu od čitanja površnih tekstova na svakodnevne teme, nužno je da zadržimo zdravu dozu nepoverljivosti – čak i recept za palačinke koji pronađete na prosečnom ženskom portalu najčešće se pokaže kao neproveren prevod sa stranog jezika, ilustrovan neodgovarajućom fotografijom sa nekog ličnog bloga i do besvesti kopiran sa sajta na sajt. Sigurnije je da konsultujete kuvar svoje bake.

Tajana Poterjahin

Tajana Poterjahin rođena je 1987. godine u Beogradu. Diplomirala je etnologiju i antropologiju na Filozofskom fakultetu u Beogradu. Autor je romana Mučitelj (Novi književni krug, 2012), Varoška legenda: Prvi sneg (Čigoja štampa, 2017; Dereta, 2021) i Varoška legenda: Đavolji tefter (Dereta, 2021). Ekskluzivno za Novi Standard.

Izvor Novi Standard