in

Brzo su shvatili sa kim imaju posla kada se Putin munjevito okrenuo Nemačkoj …

Teodor Ruzvelt – američki predsednik sa samog početka 20. veka (ne treba ga mešati s mlađim, poznatijim prezimenjakom) – i za američke, generalno imperijalističke standarde, važio je za izrazito ekspanzionistički nastrojenog političara.

Poželjan pristup SAD zemljama u sferi njihovog interesa definisao je kao „diplomatiju velike batine“. Uz te reči pamti se i njegova tvrdnja: „Dvadeseti vek biće stoleće ljudi koji govore engleski.“ Pokazalo se da je bio u pravu.

No mi već živimo u 21. veku a on je, to mnogi koji reči pomenutog američkog lidera i dalje doživljavaju kao realnost, daleko od toga da će biti doba anglosaksonske dominacije. Uveliko je okrenut novi list istorije, koji već sada nije ispisan samo na engleskom, pri čemu idemo ka njegovom delu gde će tog „jezika“ biti sve manje i manje.

Pratite naše odabrane najbolje vesti na našem “Telegram” kanalu na Android telefonima preko instalacije na Play Prodavnici ili desktop računarima OVDE

LICEMERNO MORALISANJE

Tu činjenicu (kao i niz drugih) očito istinski ne razume čovek koji je početkom 21. veka bio ministar spoljnih poslova Velike Britanije. Radi se nama (svakako ne po dobrom) i te kako znanom Vilijamu Hejgu, koji se ovih dana oglasio autorskim tekstom u londonskom „Tajmsu“.

U njemu poziva na pokretanje nove ofanzive Zapada – pre svega njegovog anglosaksonskog dela – protiv Rusije. Uporedo apeluje i u prilog njegovog većeg angažovanja na Balkanu (podrazumeva se antisrpskog).

Sve to radi na način koji kipti besom, i to onim koji otkriva dvostruku frustraciju autora. Neće da prihvati, ali očito dubinski oseća, da doba anglosaksonske prevlasti prolazi, a ni on, uz svu svoju autističnu drskost, ne može da osporava da je njegova zemlja već dugo samo senka onoga što je bila.

Nekada je predstavljala ravnopravnog konkurenta Rusiji a danas je u nadigravanju velikih sila samo patuljak. Stoga gnevno, pokretan vekovnom engleskom rusofobijom, Hejg huška Ameriku da krene u juriš na Rusiju (i tako nerazumno istroši preostalu snagu, u okolnostima kada je zapravo ugrožava Kina, a ne Ruska Federacija).

Priča o iracionalnosti tu se ne završava, već dobija novi zamah. Baš u trenutku kada Evropi preti produbljivanje gasne krize – a jasno je da će se ona još dugo suočavati s raskorakom između rastućih potreba za tim energentom i ograničenim mogućnostima da one u potpunosti budu zadovoljene – Hejg predlaže odbacivanje već završenog gasovoda „Severni tok 2“.

Kivan je na Nemce što su u vezi s njim ušli u kombinaciju s Moskvom i implicitno predlaže fokusiranje „savezničkog“ pritiska na Berlin kako bi on sebi pucao bar u jedno koleno (za početak). Dok sve to radi, isprazno morališe, manipuliše pa i otvoreno laže.

INDIJSKI CEREMONIJAL

Jedna od prigodnih pripovesti tog tipa je o tome kako je, svesna opasnosti od jačanja ruskog uticaja, „hrabra i požrtvovana“ Ujedinjena Kraljevina „odbila“ ruski predlog da, s krajnjom tačkom na britanskim ostrvima a početkom u Rusiji, bude izgrađen magistralni tzv. Severnoevropski gasovod.

Koješta, istina je sasvim drugačija. Vladimir Putin je 24. juna 2003. doleteo u London, gde ga je na aerodromu pompezno dočekao princ Čarls. Zatim su zajedno otišli do čuvenog Gradskog konjičkog manježa, velikog paradnog prostora u centru britanske prestonice, gde ih je, što se retko dešava, čekala kraljica Elizabeta. Tu je Putinu priređen carski doček, kakav Englezi retko kome priušte.

Zašto su to gordi ostrvljani učinili? Odgovor je prost. Nadali su se da će, sa tada još relativno novim ruskim liderom, zaključiti posao veka. A, pogađate, radilo se o izgradnji već pomenutog gasovoda gde bi centralni zapadni partner Rusije u energetskoj oblasti bila Velika Britanija.

Uz to bi zajednički stvorili, kako su očekivali, veliku rusko-britansku naftnu kompaniju koja bi se bavila eksploatacijom tog fosilnog goriva na teritoriji Ruske Federacije. I sve to je, uistinu, iz engleskog ugla krenulo lepo dok Moskva ipak nije postavila i neke političke uslove za finalizaciju posla. I to ne ofanzivne već krajnje defanzivne i umerene, ali za Britance, pokazalo se, neočekivane i bolne.

Kremlj je tražio da London prestane da posredno podržava čečenske teroriste, te da se, koristeći slučaj Berezovski, više ne meša u rusku unutrašnju politiku. Engleska je zbog toga bila zapanjena kao da je smatrala da je normalno da joj Rusi daju šta god želi a da ne traže ništa zauzvrat.

Čini se da je i dalje umišljala da je središte imperije u kojoj, kako se nekada govorilo, nikada ne zalazi sunce, dok je Rusija s početka 21. veka isto što i Indija iz 19, kada je bila bačena na kolena i čerečena od strane engleskih kolonijalista.

NJenim maharadžama je odavana lična počast a od njih se očekivalo da svoju zemlju podrede britanskim interesima. To su po pravilu i činili, a ako kojim slučajem ne bi, „demokratski“ su bivali uklanjani s pozicija koje su zauzimali.

KAŽNJENA DRSKOST

Rusija se postavila sasvim drugačije i London je brzo shvatio s kim ima posla i koja je njegova stvarna snaga. Putin ga je munjevito stavio u poziciju koja mu pripada. Pošto se u vezi sa zahtevima Moskve postavio drsko, usledio je jak šamar.

Rusija je odustala od već pokrenutih projekata i brzo je kao svog ključnog energetskog partnera u Evropi definisala Nemačku. Ona je to oberučke prihvatila, dok je Londonu ostalo samo da kivno zavija. To radi do danas, ovaj put kroz usta Vilijama Hejga, koji gotovo detinjasto – naričući navodno nad sudbinom Ukrajine – iskazuje svu englesku gorčinu što je Nemačka dobila ono što je Britanija želela.

Toliko o gasu. Da se sada osvrnemo i na njegove reči posvećene našem regionu. Istog su karaktera kao i one usredsređene na gasno pitanje. Hejg kaže da ako oni stanu (svakako misli na Ameriku na čijim leđima kao neki mališan jaše onemoćala Engleska), „Balkan će ponovo eksplodirati“, i podseća da je tu 1914. otpočeo Prvi svetski rat, odnosno ukazuje da se na našim prostorima odvijao najveći sukob u Evropi posle 1945. godine.

Izrekavši te velike reči, propušta da objasni kakva je stvarno bila uloga Londona u pomenutim (ali i drugim) ratovima koji su potresali Balkan.

Ona je, to odmah da kažem, bila krajnje negativna: Britanija je uvek dolivala ulje na vatru i tako je nju rasplamsavala umesto da je gasi, nadajući se da će ona progutati Srbe koje tradicionalno doživljava kao proruski remetilački faktor u oblastima u kojima priželjkuje neprikosnovenu dominaciju Zapada (makar njeni nosioci privremeno bili, po principu gradiranja neprijateljstava, i činioci koji nisu anglosaksonski).

OTADŽBINA U OPASNOSTI

O onome što su nam Englezi namenili najbolje svedoči Slobodan Jovanović u tekstovima „Otadžbina u opasnosti“, „Engleska“, „Naši neprijatelji“, koje je kao mlad čovek objavio krajem 19. veka (S. Jovanović, „Nepoznati radovi 1892–1902“, Beograd, 2005). Naš čuveni naučnik tu ukazuje na pisanje – gle čuda – zbog Hejgovog teksta već pomenutog „Tajmsa“ (izgleda da se radi o papirnoj artiljerijskoj bateriji koja priprema dejstvo pravih haubica). Na njegovim stranicama se našla misao koja je odraz engleske „ljubavi“ prema nama i „posvećenosti miru“ na Balkanu: „Niko neće žaliti ako Srbija nestaje“!

Analizirajući nadalje britansku štampu, Jovanović razjašnjava kako su Englezi milili da to treba da se desi. Imali su u vidu reprizu podele Poljske (u tri etape) krajem 18. veka, s tim što bi Srbiju, po njima, trebalo da progutaju Austrougarska, Bugarska i Rumunija.

Razlog za to je prost, kako su tvrdili, „Srbija je postala leglo nemira“. Valjda zabrinuti za dobrobit našeg naroda zbog komešanja u zemlji, predlagali su da srpska država bude zbrisana s lica planete.

Da to ne bi ostalo puko slovo na papiru, nastavljajući s istraživanjem, Jovanović jasno pokazuje do koje mere je London huškao druge, konkretno habzburški Beč, na Srbe (doduše možda ne samo zbog negativnog odnosa prema Srbima već i procene da je tako moguće izazvati širi rat u britanskom interesu a onda okriviti druge za njegovo izbijanje).

KRVAVI BRITANSKI RUKOPIS

Da kojim slučajem Hejg ima imalo intelektualnog (pretpostavljam i drugog) poštenja, pominjući 1914, pozabavio bi se ulogom Londona u generisanju srbofobne atmosfere u Austrougarskoj koja je rezultirala napadom na Srbiju, što se u narednom koraku pretvorilo u krvavi Veliki rat.

Pomenuo bi i licemeran odnos prema nama u vezi sa 27. martom 1941, kada su nas Englezi, koristeći našu detinjastu lojalnost prema saveznicima iz Prvog svetskog rata (za koje smo mi i tada to bili iznuđeno), gurnuli u samoubilački sukob s Nemačkom.

Onda ni prstom nisu makli da nam pomognu (a u svemu tome je, iako u mladosti svestan engleskih otrovnih geopolitičkih darova, neslavnu ulogu odigrao i S. Jovanović, koji je kao i mnogi Srbi pomislio da smo svoje nacionalno pitanje rešili stvaranjem Jugoslavije, a da nam je Engleska, pošto više nema carske Rusije, postala prijatelj).

Rezultat je bio genocid nad Srbima u NDH, kao i pokolji našeg naroda na mnogim drugim prostorima razbijene Jugoslavije. I dok se to dešavalo, Britanci su veselo saučestvovali u crtanju novih granica na štetu srpskog naroda koji se zbog njih žrtvovao.

Dok su nam pričali bajke o savezništvu, stara ideja, izneta krajem 19. veka na stranicama „Tajmsa“, bila je živa. Sakaćenje Srbije i Srba izvršeno od titoističkog režima čije su instaliranje (i posle održavanje) podržali bilo je samo jedan korak ka priželjkivanom našem nestanku s političke mape sveta.

Sledeći je učinjen od strane Londona i njegovih saveznika krajem 20. veka, kada su bitno doprineli izbijanju, kako kažu, najvećeg rata u Evropi posle 1945. U njega su se posle nekog vremena i direktno uključili protiv Srba. Mi smo za Engleze neizostavno „balkanski Rusi“ protiv kojih (kao i onih pravih) uvek, ako ne otvoreno, onda zakulisno, rade. Državni okviri i ideologije se menjaju, ali ne i rečeno. To je konstanta britanske geopolitike u našem regionu.

SAČUVAJ NAS, BOŽE, ENGLEZA

Hejg sada poziva na intenziviranje takve politike. Ona, još jednom da to ponovim, nije niti može da bude promenjena (s obzirom na pomenutu geopolitiku konstantu) već su se u prethodnih desetak godina Anglosaksonci samo manje angažovali na našim prostorima, pa je površno delovalo da omekšavaju pristup Srbima. Nije tako.

Da parafraziram izreku nemačkih protestanata iz vremena Tridesetogodišnjeg rata (17. vek) u kome su se naše južnoslovenske komšije borile na strani germanskih katolika: „Sačuvaj nas, Bože, kuge i Hrvata“. U našem slučaju (ne zaboravljajući u drugom kontekstu i te komšije) ona bi mogla da glasi: „Sačuvaj nas, Bože, engleskog i američkog uticaja na Balkanu“.

Ali da bi nam Bog pomogao, sami moramo znatno energičnije da radimo u prilog svojih interesa. Sada kada je Vučić u Moskvi, odlična je prilika za to.

Jer oni koji kidišu na Rusiju rade sve što mogu i protiv Srbije. Za njih smo deo iste mete. Istorija nas uči da čak i onda kada pomislimo da smo im partneri (kao što je iracionalno bilo 27. marta), za njih smo samo prezreno topovsko meso.

I to ono koje će, ako kojim slučajem preživi paljbu zvaničnog neprijatelja, sami podmuklo pokušati da dokrajče jer smo za njih neizostavno „mali Rusi“ koji treba da nestanu za lica zemlje.

RUSKO-SRPSKI ODGOVOR

Prave Ruse Englezi patološki mrze i, u meri u kojoj ne mogu dovoljno da im naude, frustracije leče rastržući Srbe. Tako je bilo i biće, a u skladu s tim mi, istorija je to potvrdila, jedino nešto na održiv način možemo da postignemo (možda manje nego što želimo jer Rusiji naši interesi ne mogu da budu preči od sopstvenih, ali svakako više nego u bilo kojoj drugoj varijanti) u partnerstvu s Moskvom i na krilima ruske geopolitike.

Amerika (Britanija je u toj stvari ipak sekundarna pojava), u vezi s Republikom Srpskom to sada najbolje vidimo, ponovo jača svoj pritisak na Srbe. I neće stati.

Negativne posledice takve politike ne možemo da izbegnemo klanjanjem agresoru, jer on neumoljivo traži naše vitalne nacionalne interese kao žrtvu Beograda u prilog međusobnih „dobrih“ odnosa. Ništa manje od toga. I tu ne bi bio kraj već tek početak odbrojavanja dok ne dođe vreme za novu, kako su Anglosaksonci to jasno rekli krajem 19. veka, fazu deobe Srbije i srpskih zemalja.

Srećom po nas, doba njihove prevlasti prolazi i imamo mnogo veće potencijale da im se suprotstavimo nego ranije. Ali još dovoljno dugo biće moćni i u stanju da nam ozbiljno naude ako budemo pasivni i u suludoj nadi da će nas prihvatiti dopustimo da ostanemo sami, umesto da na vreme izgradimo (a ne samo polovično gradimo) partnerstva koja će nam biti zaštita kada krenu u otvoreni juriš (a možda tada i ne krenu direktno na nas).

Imamo realnu šansu da očuvamo ono što je naše a još nije oteto (pa i da delimično povratimo ono što nam je oduzeto), no to zahteva istrajno (razume se promišljeno, nemam u vidu srljanje) trčanje maratona zajedno s Moskvom i Pekingom. Valjda naši donosioci ključnih odluka to shvataju!

Dragomir Anđelković (pecat.co.rs)