in

Bivši obaveštajni oficir SAD: Rat sa Rusijom bi bio drugačiji od bilo čega što su SAD i NATO ikada iskusili

Kao neko ko je nekada bio obučen za borbu protiv Sovjetske armije, mogu da potvrdim da bi rat sa Rusijom bio drugačiji od bilo čega što je američka vojska doživela – ikada.

NAPOMENA: Ovaj tekst neće biti objavljen na mrežama. Biće objavljen samo na našem Telegram kanalu OVDE

Američka vojska nije ni organizovana, ni obučena, ni opremljena za borbu protiv ruske armije. Niti poseduje doktrinu sposobnu da podrži sukob velikih razmera kombinovanog naoružanja. Ako bi SAD bile uvučene u konvencionalni kopneni rat sa Rusijom, suočile bi se sa porazom bez presedana u američkoj vojnoj istoriji. Ukratko, to bi bio poraz.

Ovu ocenu iznosi Skot Riter bivši obaveštajni oficir američkog marinskog korpusa.

Ne verujte mi na reč. Godine 2016., tadašnji general-potpukovnik HR McMaster, kada je govorio o rezultatima studije – Rat nove generacije u Rusiji – koju je pokrenuo 2015. da ispita lekcije izvučene iz borbi u istočnoj Ukrajini, rekao je publici u Centru za strateške i Međunarodne studije u Vašingtonu da Rusi imaju superiornu artiljerijsku vatrenu moć, bolja borbena vozila i da su naučili sofisticirano korišćenje bespilotnih letelica (UAV) za taktički efekat. „Ako se američke snage nađu u kopnenom ratu sa Rusijom“, rekao je Mekmaster, „bile bi u grubom, hladnom buđenju.

Ukratko, prebili bi ih.

Američka 20-godišnja bliskoistočna nesreća u Avganistanu, Iraku i Siriji proizvela je vojsku koja više nije sposobna da pobedi ravnopravnog protivnika na bojnom polju.

Ova realnost je istaknuta u studiji koju je sprovela 173. vazdušno-desantna brigada američke vojske, centralna američka komponenta NATO-ovih snaga za brzo raspoređivanje, 2017.

Studija je pokazala da su američke vojne snage u Evropi bile nedovoljno opremljene, popunjene i neadekvatno organizovane da bi se suprotstavile vojnoj agresiji iz Rusije.

Nedostatak održive sposobnosti protivvazdušne odbrane i elektronskog ratovanja, kada se kombinuje sa prevelikim oslanjanjem na satelitske komunikacije i GPS navigacione sisteme, rezultirao bi delimičnim uništenjem američke vojske po brzom redosledu ako se suoče sa ruskom vojskom koja je organizovana , obučena i opremljena da otkloni pretnju SAD/NATO.

Pitanje nije samo kvalitativno, već i kvantitativno – čak i ako bi američka vojska mogla da se suprotstavi ruskom protivniku (što ne može), jednostavno joj nedostaje veličina da preživi u bilo kojoj kontinuiranoj bici ili kampanji.

Konflikt niskog intenziteta koji je američka vojska vodila u Iraku i Avganistanu stvorio je organizacioni etos izgrađen oko ideje da je svaki američki život dragocen i da će biti uloženi svi napori da se evakuišu ranjeni kako bi mogli da dobiju medicinsku pomoć koja im spašava život u što kraćem vremenskom roku.

Ovaj koncept je možda bio održiv tamo gde su SAD kontrolisale okruženje u kome su se borbe vodile. To je, međutim, čista fikcija u kombinovanom ratovanju velikih razmera.

Neće biti medicinskih evakuacionih helikoptera koji će leteti u pomoć – čak i da se lansiraju, biće oboreni. Terenskih ambulantnih vozila neće biti – čak i da stignu na lice mesta, u kratkom roku bi bili uništeni. Neće biti terenskih bolnica – čak i kada bi bile uspostavljene, zauzele bi ih ruske mobilne snage.

Ono što će biti je smrt i uništenje, i mnogo toga. Jedan od događaja koji je pokrenuo Mekmasterovo proučavanje ruskog ratovanja je uništenje ukrajinske kombinovane brigade ruske artiljerije početkom 2015.

To bi, naravno, bila sudbina bilo koje slične američke borbene formacije. Nadmoć koju Rusija uživa u artiljerijskoj vatri je ogromna, kako u pogledu broja artiljerijskih sistema na terenu, tako i u pogledu smrtonosnosti korišćene municije.

Dok američko vazduhoplovstvo može biti u stanju da vodi borbu u vazdušnom prostoru iznad bilo kog bojnog polja, neće biti ništa slično totalnoj vazdušnoj nadmoći koju uživa američka vojska u svojim operacijama u Iraku i Avganistanu.

Vazdušni prostor će osporiti veoma sposobne ruske vazduhoplovne snage, a ruske kopnene trupe će delovati pod kišobranom protivvazdušne odbrane sa kakvim se ni SAD ni NATO nikada nisu suočili. Neće biti bliske vazdušne podrške koja dolazi u pomoć opkoljenim američkim trupama. Snage na terenu će biti same.

Ovaj osećaj izolovanosti će biti podstaknut realnošću da će, zbog ogromne superiornosti Rusije u sposobnostima elektronskog ratovanja, američke snage na terenu biti gluve, neme i slepe za ono što se dešava oko njih, nesposobne da komuniciraju, primaju obaveštajne podatke, pa čak i funkcionišu pošto radio uređaji, elektronski sistemi i oružje prestaju da funkcionišu.

Svaki rat sa Rusijom bi zatekao američke snage onesposobljenim u velikom broju. Još osamdesetih godina prošlog veka smo rutinski trenirali da prihvatimo gubitke od 30-40 odsto i nastavimo borbu, jer je to bila realnost moderne borbe protiv sovjetske pretnje.

Tada smo bili u stanju da efikasno pariramo Sovjetima u pogledu veličine snaga, strukture i sposobnosti.

To ne bi bio slučaj ni u jednom evropskom ratu protiv Rusije. SAD će izgubiti većinu svojih snaga pre nego što budu u stanju da se bliže konfrontiraju sa bilo kojim ruskim protivnikom, zbog duboke artiljerijske vatre.

Čak i kada se približe neprijatelju, prednost koju su SAD imale protiv iračkih i talibanskih pobunjenika i terorista ISIS-a je prošlost. Naša taktika više nije na nivou – kada dođe do bliske borbe, biće izuzetno nasilna, a SAD će, više puta izaći kao gubitnik.

Ali čak i ako SAD uspeju da pobede u čudnom taktičkom angažmanu protiv pešadije protivnika, one jednostavno nemaju moć suprotstavljanja ogromnom broju tenkova i oklopnih borbenih vozila koje će Rusija izvesti.

Čak i ako je protivtenkovsko oružje u posedu američkih kopnenih trupa bilo efikasno protiv savremenih ruskih tenkova (a iskustvo govori da verovatno nije), američke trupe će jednostavno biti preplavljene masom borbene snage sa kojom će se Rusi suočiti.

Osamdesetih godina prošlog veka, imao sam priliku da učestvujem u napadu u sovjetskom stilu koji su izvele specijalno obučene trupe američke vojske – „OPFOR“ – u Nacionalnom centru za obuku u Fort Irvinu, Kalifornija, gde su se nalazila dva mehanizovana pešadijska puka sovjetskog stila protiv Mehanizovane brigade američke vojske.

Borba je počela oko dva ujutru. Do 5:30 ujutro bilo je gotovo, američka brigada je uništena, a Sovjeti su osvojili svoje ciljeve. Postoji nešto oko 170 oklopnih vozila koje se spuštaju na vašu poziciju što čini poraz gotovo neizbežnim.

Ovako bi izgledao rat sa Rusijom. Ne bi bio ograničen na Ukrajinu, već bi se proširio na ratišta u baltičkim državama, Poljskoj, Rumuniji i drugde. To bi uključivalo ruske udare na NATO aerodrome, skladišta i luke širom Evrope.

To će se dogoditi ako SAD i NATO pokušaju da Ukrajini pridruže „svetu obavezu“ iz člana 5 Povelje NATO-a. To je, ukratko, samoubilački pakt, zaključuje Skot Riter za RT.

Webtribune.rs

Na našem “Telegram” kanalu možete pratiti naše odabrane najbolje vesti i one koje ne objavljujemo na drugim mrežama. “Telegram morate instalirati na mobilnim telefonima preko Play Prodavnice.  OVDE