To je titula mojih takmičara

Da smo zemllja sporta, to odavno znamo. Slavimo naše sportiste i njihove rezultate posle svakog takmičenja. Ipak, ponekad i zaboravimo na to da iza svakog pojedinca i njihovih rezulltata ili tima stoji trener i da to bez njega ne bi bilo moguće. Osim vrhunskih sportista, imamo i vanserijske trenere. Briljiraju i oni na međunarodnoj sceni, vodeći strane timove i reprezentacije, ali nema ništa slađe od toga kada jedan trener iz Srbije, selektor nacionalnog tima, bude proglašen za najboljeg na svetu. I to ne jednom, već tri puta. U tome je uspeo Dragan Jović, koji je nedavno treći put, a drugi zaredom, proglašen za najboljeg tekvondo trenera na svetu.

„Ovakve stvari se uopšte ne planiraju, radimo na tome da napravimo najbolje rezultate. Na kraju se sabere to što ste uradili, pa ste nekad najbolji, nekad niste. Ja sam bio jedan od pet kandidata za najboljeg trenera na svetu. Sva petorica su mogli da pobede“, ukazuje Jović.

On je na izboru za najboljeg tekvondo trenera na svetu dobio duplo više glasova od svojih konkurenata.

„Ta moja titula je titula mojih takmičara, medalje sam osvojio na Svetskom prvenstvu sa mojim takmičarima – dve zlatne i jednu bronzanu. Sa mnom radi čitav stručan tim koji sam ja odabrao. Tu su i sportski psiholog, nutricionista, fizioterapeut. Tu su i ostali treneri iz kluba ‘Galeb’, koji rade sa mlađim kategorijama. U poslednjih godinu dana četiri trenera rade sa mnom i sa prvim timom, zato što ću u jednom trenutku ja završiti svoju trenersku karijeru i to bi neko trebalo da nastavi, a voleo bih da tekvondo kao sport zadrži reputaciju kakvu sada ima“, istakao je Dragan Jović.

Na konstataciju da je vest o proglašenju za najboljeg trenera odjeknula, Jović konstatuje da ga iznenađuje što je više odjeknula i od vesti o pet rekordnih medalja za reprezentaciju Srbije na Svetskom prvenstvu.

„Bili smo prva zemlja u Evropi po renkingu, a četvrta po ukupnom plasmanu. Naši mediji su lepo propratili tu titulu. Nevažno što sam ja, ali ljudi bi trebalo da znaju kad je neko naš najbolji na svetu. Znam da se ja uvek obradujem kad neko naš dobije tu titulu, jer je to ogroman uspeh, ipak smo mi mala zemlja i imamo neke komplekse koje vučemo od davnina da smo najgori i da su drugi uvek bolji, ali nije tako, što između ostalog i ovo dokazuje“, konstatovao je.

Na opasku voditeljke da nam je ovo možda kompenzacija za Katar, Jović kaže da je fudbal „sport iznad sporta“ i da mu je žao što je naša reprezentacija tako prošla, jer smatra da su kvalitetni i da mogu više.

„Trenerska funkcija, naročito u individualnom sportu, podrazumeva čoveka koji je spreman da da sve, a da ne očekuje ništa zauzvrat. Ja sam trener već 30 godina, tada nije bilo ni nacionalnog priznanja, nagrada ni ničega. Ako se opredelite da preuzmete neko dete i da ga vodite nekim putem, preuzimate veliku odgovornost. Ukoliko vi kao roditelj predate nekom dete u ruke, ko će raditi sa detetom svaki dan po dva, tri sata, potrebna je veća odgovornost nego za sopstveno dete. Biti trener podrazumeva biti i mama i tata, i baka i deka i bejbisiterka i vaspitač, rame za plakanje…“, objašnjava Jović.

Ističe da je sportski put izuzetno težak. Karijera ne traje jako dugo, nekome do 25, nekome do 30 godina ili eventualno 35, što je u tekvondu retkost.

„Ali u tih 10, 15, 20 godina karijere, to je hiljade mečeva, hiljade povreda, mnogo odustajanja, mnogo odricanja… Kada osvojite medalju, vi zaboravite na sve ono što ste prošli i setite se lepih stvari. Dok sam bio sportista, najdraže su mi bile pripreme za takmičenja. To mi je nekako bilo najlepše, tu se svi namučimo, oznojimo, svi padnemo mrtvi umorni od treninga, ali opet posle toga kad se osvoji medalja, znaš da si to uradio na neki način malo teži, ali da je vredelo“, priseća se.

Ljudi govore da nema tog ko se nije zaljubio u tekvondo nakon dolaska na prvi trening kod Dragana Jovića. Najbolji trener na svetu je kroz život trenirao streljaštvo, fudbal, pa je onda prešao na tekvondo.

Prisetio se kada ga je kum odveo prvi put da posmatra trening tekvondoa na Kalemegdanu, da se oduševio kada je video šta je sve moguće izvesti nogama. Tada se prvi put zaljubio u tu borilačku veštinu, kojoj je posvetio ostatak života i kojoj je veran i danas.