in

Ponašam se normalno, a to je najveća greška u Srbiji

Ponašam se normalno, a to je najveća greška u Srbiji

Dok mnogi traže način kako da napuste Srbiju, on se posle 21 godine vratio u svoju zemlju i svoj Šabac. Nesumnjivo je trenutno najveće ime srpskog klupskog rukometa, a dokle će da traje ni Vladan Matić nema odgovor. Došao je na godinu dana, da oseti teren, da se uveri sa čim ima posla, pa tek onda odluči da li je to za njega i da li je on za to.

Od čelnika dvostrukog šampiona Evrope (1985, 1986) nije tražio mnogo – samo mir i podršku da ono što je zamislio implementira tamo gde je najbitnije. I upravo to što je zamislio u koliziji je sa onim što na terenima širom Srbije vidi iz nedelje u nedelju. Pedesetdvogodišnji nekadašnji reprezentativac Jugoslavije i osvajač bronzanih medalja na Svetskim prvenstvima 1999. i 2001. ima cilj i od njega neće odustati. Takav je čovek, spreman na kompromis, ali ne i da gazi po sopstvenim načelima.

Ponikao je u Metaloplastici, igrao je u Partizanu u dva navrata, Crvenoj zvezdi i PIK Segedu gde je 2007. i završio karijeru. Segedin je njegova baza, tamo su mu supruga i deca, radio je u Mađarskoj i Sloveniji sa velikim uspehom, a sada je tu, u svojoj kući da pokuša nešto dobro da uradi za Šabac i srpski rukomet.

Matić je u intervjuu za Sport Klub evocirao i lepe i ružne uspomene, pričao je o problemima u ovdašnjem rukometu, sistemu koji traži novac, stravima koje ga tište…

„Pošto sam ja dvojni državljanin i baza mi je u Segedinu – tamo su mi supruga i dva sina – posle tog perioda u Tatabanji, koji nije bio kratak, došlo je do finansijskih problema i zasićenja i rekao sam upravi da ne mogu više da izdržim psihički. Izašli su mi u susret, imao sam ugovor do juna, dobio sam plaćenu pauzu, ispoštovali su sve i bili su korektni. Verovatno zato jer sam i ja bio korektan svih tih godina. Ostvarili smo lepe rezultate. Ispoštovali su me i imao sam vremena u februaru da odem da operišem desni kuk sa kojim sam imao velikih problema. Dok sam se oporavio to malo trenerskih mesta u Mađarskoj bilo je rasprodato. Nikad nisam imao pauzu, ali nije bilo druge opcije nego da čekam,“ ističe Matić koji će u junu operacijom morati da reši i problem sa levim kukom.

Ima nešto bitnije od pobede

Matića sa ponosom ističe jedan detalj koji ga i danas mnogo više raduje od svake pobede.

„Stiže mi slika iz Rija od Urbana Lesjaka i Vida Poteka, dvojice slovenačkih igrača – golman i pivotmen. Slikali su se u olimpijskom selu. Napisali su mi: ‘Treneru, da vas nije bilo, ne bismo ni mi bili ovde‘. To su najveće pobede. Tadašnji direktor Celja mi je rekao da nije sve u trofejima, treba da se naprave dobri ljudi i igrači od njih. I ja sam na to ponosan. Ponosan sam kada znam da sam Blažu Jancu prvi dao da igra Ligu šampiona protiv Atletiko Madrida sa petnaest i po godina. Meni je drago da su svi postali igrači, i to odlični, i oni to ne zaboravljaju. Sretnem ih na utakmici, stanu, popričaju sa mnom, jave se… E, to su najveći trenerski uspesi. To je moje mišljenje. Neko to drugačije gleda, ali eto, to sam ja“.

„Rukovodstvo Metaloplastike je čulo da sam slobodan i pitali su da li bih došao da im pomognem. Razgovori su bili jako korektni. Ja sam rođeni Šapčanin, tu mi je bratovljeva porodica, tu mi je otac. Pre tri godine sam izgubio majku i otac je ostao sâm. Vratio sam se u to moje porodično gnezdo iz kojeg sam otišao 1993. godine. Znao sam gde dolazim, imao sam informacije, dolazio sam, video… Ali, meni je pre nego što sam prihvatio ponudu prevashodno bitno bilo što Šabac nije daleko od Segedina. To je na oko tri i po sata vožnje i svaki vikend idem kući. Drugo, ljudi su bili jako korektni. Treće, otac mi je u malo slabijem zdravstvenom stanju, dijabetičar je i takođe ima problem sa kukom, pa sam malo i sa njim. Ono vreme što sam propustio kada sam otišao, sada mogu sa njim da provedem, kada već nisam sa majkom. Vidim da mu je zbog toga drago, a i meni je što sam u mogućnosti da zagrlim oca i da popričamo. Pitanje je dokle ću ga još i gledati.“

Trenersku karijeru počeo je u Pik Segedu, potom je radio u Ferencvarošu, Celju i Tatabanji, a biografiju je upotpunio i stažom u državnom timu Marađske i Srbije.

Izuzento zanimljiv intervju sa nekadašnjim reprezentativcem pročitajte na sajtu Sport Kluba.