“Stanišić nas snimao i prisluškivao u Dejtonu”

Period od 1990- 1992. je bio prilično teško vreme u ondašnjoj Bosni i Hercegovini, što ljudi iz Srbije ne znaju i ne razumeju.

Za njih je BiH bila multikonfesionalna, multietnička i multisrećna republika u ondašnjoj Jugoslaviji, a to nije bilo tako.

„Period od 1990- 1992. je bio prilično teško vreme u ondašnjoj  Bosni i Hercegovini, što ljudi iz Srbije ne znaju i ne razumeju. Za njih je BiH bila multikonfesionalna, multietnička i multisrećna republika u ondašnjoj Jugoslaviji, a to nije bilo tako. Dok je stega bila velika, to je moglo nalikovati na nešto takvo, dok ste morali da mislite na zvaničan način, i da krijete svoje misli od drugih, u suprotnom se ne biste dobro proveli.

Međutim, čim su se malo otvorila vrata raznolikosti, sve ono što je u andrićevskom smislu bilo sputano, buknulo je najvećom žestinom. U toj situaciji možete da odaberete dva puta: ili da uskočite u maticu i ostanete tu, ili da pobegnete. Svako od nas ko kaže da nije razmišljao o ta dva ishoda, mislim da bi lagao. Među tim ljudima sam bio i ja, i zaključio sam da bi me bilo sramota da se ikada više tu pojavim ako odem i ako ne pomognem svom narodu“, kaže o početku svog angažovanja u ratu zahvaćenoj BiH u emisiji „Srpski sv(ij)et“ Radomir V. Lukić i složenosti situacije koja ni do danas nije uprošćena, već naprotiv.

U nastavku je govorio o mogućnostima i nemogućnostima posmatranja i donošenja zaključaka u vezi sa ratom u BiH nakon 30 godina, a tiču se prvenstveno neotkrivenih arhiva, iznoseći detalje iz ličnog sećanja:

„Mi smo znali da će svako rasturanje Jugoslavije da dovede do otvaranja srpskog pitanja u Hrvatskoj i da će sve one ustaške vizije Srba: jedna trećina vani, jedna trećina u grob i jedna trećina u katoličanstvo, da vaskrsnu. I mi vidimo da je to tako i bilo. Srbi su nestali iz Hrvatske na svaki način. Ono što je ružno i bolno je da je činjenica da je američki ambasador u  Zagrebu Galbrajt sedeo na nekim zaprežnim kolima Srba koji su bežali, da pokaže neku solidarnost. Srbi su mogli to da gledaju tako, a Hrvati  su mogli da kažu da ih je on lepo ispratio i da im tako i treba. Drugi ružan gest je kada su Srbi proterani, obeležavala se prva godišnjica ‘Oluje’. Sedeo sam u bašti ‘Madere’, tu sam zatekao grupu ljudi koji su se tako ružno šalili na račun Srba koji su proterani iz Hrvatske, da je meni došlo da bacim onaj sto na njih“.

„Kada je rat počeo, mi smo sami napisali u svom Ustavu da je Republika Srpska (RS) deo prvo SFRJ, a kasnije SR Jugoslavije. O događajima u Krajini ja možda nisam najbolji sagovornik, moja su saznanja sporadična, znam da je bilo malo ljudi da brane Krajinu, što su mi povrdili oni koje sam susretao kasnije u Hagu, ali da su imali mnogo dobre opreme koja je mogla da registruje svaki zalazak na našu teritoriju. Vojnici su mi pričali da su naše granice dugačke i da je ljudstvo malo, ali da Hrvati ne bi ni tamo uspeli da nisu imali svekoliku pomoć Evropske Unije, odnosno SAD, koje su slali i privatne vojne firme. Da li je tu bilo izdaje, ja ne mogu reći ništa o tome“, kaže profesor Lukić u daljem sećanju.

„Ubeđen sam da čak i da su Srbi govorili ono što je govorio Milan Kučan, Janez Drnovšek i drugi, mi ne bismo došli na zelenu granu, jer mislim da su tu po sredi neke stvari koje su istorijska patologija“, ocenio je kritiku Srba u to doba što nisu postupili kao što su to uradili Slovenci, okrenuvši se odmah liberalnoj demokratiji.

„Stranci su bili uključeni u pregovore, ne samo Amerikanci, već i Englezi, koji to rade u pregovorima na jedan prevaran  i podmukao način, bar su to moja iskustva, pa se izvinjavam Engleskoj ako ima i drugačijih oblika ponašanja. Tu su bili i Nemci , kojima je bilo stalo da eliminišu to rukovodstvo RS i da dovedu neko drugo rukovodstvo umesto njega, jer su računali da je Dejtonski sporazum samo jedan provizorijum koji služi da stane rat, pa će oni različitim tehnikama da prekroje taj sporazum i da vrate unitarizovanu BiH sa elementima jednostepene uprave. Zato su hteli da izopšte Radova Karadžića, jer su znali da je vešt pregovarač i da srpski narod drži do njega“, govorio je o uslovima pregovaranja u BiH, naglašavajući i značajnu ulogu Slobodana Miloševića.

„Probudili su nas u pola dva noću, a sastanak je bio u dva i deset. Kornblum, koji je vodio grupu Srba iz BiH za pregovore, bio je gotovo besan i stavio je pred nas jedan papir. Na tom papiru su se nalazile sve današnje crte današnjeg položaja Kosova i Metohije, sadržao je zahtev da trupe NATO-a  imaju pravo da krstare prostorom Srbije bez ograničenja, da svi imaju imunitet i da ne odgovara pravosuđu Srbije ni Crne Gore. U drugom delu je traženo da se uspostavi kosovska autonomija od pre 1988. Godine. Nisam mogao da uzmem taj papir, jer su nam ga oni samo tada dali i kasnije pokupili, a nije bilo mobilnih telefona da se to slika. Nisam siguran da to nije bila ucena za kasnije Sarajevo ili Goražde, ili za Brčko“, seća se gost Gordane Janićijević  o ucenama koje su ih zatekle u Dejtonu.

O uslovima u kojima su bili stalno pod prismotrom kamera u avio- bazi, u civilnom delu, kaže:

„Naša delegacija je bila smeštena u jednom paviljončiću, u prizemlju je bio Milošević sa svojim saradnicima, na spratu smo bili mi iz RS i još po neko. Tu je, uz gospodina Miloševića, bio i Jovica Stanišić, tu su bili ljudi iz njegove službe koji su pratili svaki korak u toj zgradi. Mi smo mogli da idemo samo u robnu kuću za njihov personal, baza je izlovana, podaleko od grada, a bili smo i po ceo dan zauzeti. Koliko je ko nas tamo nadrzirao, ne znam. A kada mi je ukreden taj automobil sa tom dokumentacijom, zamolio sam gospodina Stanišića da mi pomogne jer mi je u njemu sva dokumentacija, godinama skupljana, i da sam bez nje kao bez pola sećanja. Uputio me u sobu gde sam ostao zaprepašćen, unutra su bile kamere i tv ekrani, i svaka naša soba je bila ozvučena i snimana od strane Stanišića i njegovih ljudi.“

U drugom delu emisije profesor Lukić iznosi interesantne detalje iz svoje impresivne karijere u rukovodstvu Republiek Srpske, i karijere univerzitetskog profesora.

(in4s)