admin
Kad želimo stadion? Pa, ono, nije frka… Za dve, najviše tri godine. Na vreme za sledeće Svetsko, pa da mi igramo za medalju, a ne Hrvati koji i tako nemaju nacionalni stadioni i kako su onda uopšte dva puta zaredom došli do završnice najvažnijeg turnira na svetu?!
Godina je prošla, a na mome srcu leži ista želja…
Ne godina. Prošlo je devet godina od kada je počela priča o izgradnji Nacionalnog stadiona. Naratori su se menjali (ili su menjali funkcije sa kojih su nam pričali bajku)… Menjala se ideja o kapacitetu, lokaciji… Najviše se promenila vrednost imaginarnog projekta… Ono što se nije promenilo je činjenica da još nijedna lopata zemlje nije iskopana i da stadion – nemamo.
A setimo se kako nam je krajem prošle godine sa mesta ministra sporta Vanja Udovičić samouvereno poručio da gradnja sasvim sigurno počinje u januaru. Januar je prošao pre 11 meseci. Vanja Udovičić više nije ministar sporta. A njegova najava ostala je samo „obećanje ludom radovanje“.
Fast forward
Davne 2014. godine, 19. marta, tada prvi čovek srpskog fudbala Tomislav Karadžić objasnio nam je da je Beogradu i Srbiji potreban Nacionalni stadion.
Počelo je od ideje da se neki od postojećih stadiona, da li Crvene zvezde ili Partizana, rekonstruiše i pretvori u Nacionalni. Time je obeležena prva godišnjica priče o Nacionalnom stadionu u Srba. Dakle, prva godina koja je ostala samo na prepričavanju ideja i pompeznim najavama. I zloupotrebi tadašnjih reprezentativaca, konkretno Nemanje Matića, da kao slučajno pitaju – kad će stadion?
*Nacionalni stadion: San ili java vredna stotine miliona
*Nacionalni stadion: Važno da je u budžetu, pa kad bude
*Geneza mita o Nacionalnom stadionu u Srba
Od tada su se na godišnjem nivou nizala nova obećanja. Nove najave stizale su sa najvišeg vrha fudbalske i državne vlasti. Svi su se utrkivali u tome da nas zaslepe nekim novim blještavim projektom. Broj mesta na tom imaginarnom stadionu se povećavao iz najave u najavu. Menjale su se lokacije. Mahalo se papirima o privođenju zemljišta nameni, tenderima za projekat, dozvolama… Spekulisalo se sa datumima početka i završetka radova, a cena nečega što ne postoji rasla je u neverovatnim skokovima. Od 60 preko 250 pa do 418 miliona evra. Koje nikada nismo imali, ali su nekoliko puta bili uračunati u Zakon o budžetu.
Od januara 2021. do decembra 2022.
Tradicionalno, kako smo ušli u poslednji sektor ove godine, ponovo su pokrenute priče o Nacionalnom stadionu. Potkrepilo je to, naravno, i Svetsko prvenstvo kad mu vreme nije. A ono što je najupečatljivije u novim najavama je više nego udvostručena cena projekta koja nikada od onih koji najavljuju gradnju nije javno izrečena. I nove najave (da, u množini) početka radova koji se – pogađate – nisu dogodili.
Ali, krenimo redom…
Januar je, dakle, bio obećani mesec početka radova. Tada još uvek ministar omladine i sporta, Vanja Udovičić, zaboravivši na svoje obećanje o početku gradnje stadiona, rekao nam je 29. januara da se početak radova očekuje u prvoj polovini godine.
„Na proleće počinjemo sa sređivanjem infrastrukture koja će da vodi do stadiona, od putne do komunalne. Završetak projekta stadiona očekujemo u prvoj polovini godine, da krenemo sa kamenom temeljcem, odnosno sa izgradnjom“, reći će nam Udovičić i dodaće da UEFA i FIFA više neće da nam gledaju kroz prste i da zahtevaju da se ulaže novac u rekonstrukciju stadiona.
„Ne žele više da gledaju kroz prste da naši klubovi igraju na stadionima koji ne ispunjavaju kriterijume. To je jedna globalna borba“.
Onda je usledila tišina pre nego što je selektor Orlova Dragan Stojković Piksi, ni prvi ni poslednji put, zavapio da mi nismo valjda najgori pa da samo mi nemamo nacionalni stadion.
„Nadam se i sanjam taj dan da stadion poput ovog u Budimpešti imaju Srbija i Beograd. Zar smo mi najgori da nemamo ovako nešto, zar smo toliko loši. Arena „Ferenc Puškaš“ je impresivna, bilo je mnogo lepo ovde. Uživali smo u impozantnoj građevini, na terenu, tribinama… Valjda su ljudi u Srbiji ovo videli, trebalo bi da i mi dobijemo ovako nešto“, poručio je Piksi nakon prijateljske utakmice sa Mađarskom koju je Srbija dobila rezultatom 1:0.
Srbija se u međuvremenu plasirala na Mundijal, a predsednik Aleksandar Vučić je krajem jula (28. jul) ponovo najavio da uskoro kreće izgradnja Nacionalnog stadiona. Tačnije, rekao je da će se to dogoditi za dva meseca – dakle pričamo o septembru.
„Izgradićemo najmoderniji otvoreni, transparentni stadion koji će biti pokriven i sav u zelenilu. On će primati 52.000 gledalaca i biće jedan od najlepših na svetu, ne samo u Evropi“, rekao nam je još jednom predsednik.
Mesec dana kasnije, prvi čovek države na raznim gostovanjima na raznim televizijama pokazivao je fotografije budućeg ponosa i dike srpskog fudbala. Fotografije je na svom sajtu objavilo i Ministarstvo finansija. Projekat je tako detaljno urađen da na fotografijama možemo da vidimo i pune tribine, ljude u dresovima i sa zastavama. Dakle, novac ćemo da pozajmimo, a stadion ćemo da napunimo isto tako pozajmljenim navijačima. Budimo iskreni – reprezentacija Srbije nikad nije igrala pred toliko svojih navijača. Čak ni kada FSS podeli besplate ulaznice po osnovnim školama i školama fudbala.
„Šta će nam? Pa to je danas nasušna potreba. Promenile su se potrebe. Ljudi idu da na stadionima uživaju sa porodicama, da im bude lepše na stadionu. Biće spolja čelična kontsrukcija, unutra drvo, dakle prirodni materijali. Verujem da počinje da se gradi sledeće godine, od državnog novca, i neće biti ni malo jeftino“, rekao je Vučić u studiju TV Prva 22. avgusta.
Dakle, od prethodnog predsednikovog monologa o stadionu početak radova pomeren je za dodatnih nekoliko meseci. Od imaginarnog stadiona i zamišljenih navijača došli smo do porodičnog odlaska na stadion u zemlji u kojoj ne prođe utakmica bez incidenta. Ok.
Tako je stigao oktobar, nekoliko dana pred početak Mundijala, a Srbija je dobila novu prezetnatciju onoga što bi jednom možda mogao da bude Nacionalni stadion. Rekli su nam tada, zvaće se „Srbija“ i biće gotov do 2025.
„Budući stadion će se nalaziti na delu gradske opštine Surčin, na delu Surčinskog polja, istočno od državnog puta, kod Obilaznice Beograd, između puta Surčin-jug i petlje Ostružnica“, poručio je Božidar Bojović iz Urbanističkog zavoda Beograda i tako smo dobili jedinu konstantu za sve ovo vreme – jedino što se nije menjalo bila je lokacija.
Analyze this
A onda, dok su drugi uglavnom fokus držali na najvažnijem fudblaskom događaju na svetu, mi smo krenuli u analize svega što smo čuli u prteklih godinu dana. Iz ovog teksta biće izostavljena bilo kakva puka ponavljanja onoga što je rekao predsednik Srbije.
Gostujući na televiziji N1, glavni i odgovorni urednik nedeljnika NIN Milan Ćulibrk istakao je da troškovi gradnje Nacionalnog stadiona nikako ne mogu da budu 250 miliona te da je realno da budu oko 900 miliona evra.
„Utvrdili smo da postoji nekoliko stavki u vezi sa Nacionalnim stadionom u Surčinu. Predsednik nam je tvrdio da će koštati 250 miliona evra. U jednoj stavci u budžetu se daje saglasnost da država odobri zaduženje od 350 miliona evra. A onda, na drugom mestu, daje se odobrenje dražavi da se zaduži za još jedan kredit, za infrastrukturu oko stadiona, od 190 miliona evra. To je 540 miliona. Ako uzmete ta dva kredita, u budžetu za narednu godinu imate još 195 miliona evra za stadion, a u budžetu za 2024. godinu još 165 miliona. To je, ljudi, 900 miliona evra“, rekao je Ćulibrk.
Na ono što dodatno „bode oči“ ukazuje dr Igor Radošević, profesor Univerziteta Singidunum:
„Nigde nije moguće videti komparativnu analizu u kojoj bi se mogla videti računica koliko bi tačno koštalio da se renoviraju postojeći stadioni ili da se izgrade novi na postojećim lokacijama pa da se to uporedi sa izgradnjom novog stadiona na više nego udaljenoj lokaciji“.
Radošević je u drugoj emisiji, takođe na N1 televiziji, imao i druge zamerke:
„Ako budemo imali stadion u koji će da bude uloženo milijardu evra, a da on pri tom nema pokretni krov, to meni nema nikakve logike. Nacionalni stadion koji će se nalaziti na nekoj daljoj lokaciji gubi svrhu ako se ne koristi. A ako će reprezentacija da igra samo deset utakmica godišnje, to je onda nepotrebno“.
Ma, biće lepši od Alijanc arene
Predsednik je 24. novembra izneo sasvim nov podatak o početku izgradnje stadiona, potpuno suprotan podacima koje je iznosio govoreći na ovu temu u prethodnim mesecima. Gradnja počinje pre kraja godine. I to stadiona koji će nam svima biti na ponos.
„Uskoro, pre kraja godine sve treba da završimo i da krenemo sa gradnjom Nacionalnog stadiona. To će biti lepotica, lepša od Alijanc arene (sad smo otišli i korak dalje pa je imenica stadion promenila i rod i stadion je postao devojčica, valjda u skladu sa sve glasnijim insistiranjem na rodnoj ravnopravnosti jezika koja zamenaruje sva pravila). To će biti novi deo grada, pravi projekat za razvoj opštine Surčin i za celu Srbiju“, počeo je predsednik.
„Moja je dužnost da govorim o onome što su istorijski rezultati ove vlasti i ponosan sam što Srbija uspešno napreduje, bićemo zemlja broj jedan ili dva u Evropi, a to ćemo znati ovih dana“, dodao je.
U čemu ćemo biti prvi ili drugi to nije precizirao. Istvremeno, treba podsetiti čitaoca da ovakve izjave stižu paralelno sa izjavama da ćemo biti gladni, da neće biti grejanja, da neće biti struje i da nas čeka zima gora nego ona 1941. Dodala bih i to da ovaj tekst pišem 26. decembra i da izgradnja stadiona – NIJE počela.
Al, hajde.. Imaćemo stadion. To nam je sad najpotrebnije. Jer to vam je, ako niste znali, put ka uspehu na velikim takmičenjima. Pa pogledajte samo komšije Hrvate. Ljudi na dva Mundijala zaredom osvajaju medalju. I to je sve zato što imaju onaj prelepi Nacionalni stadion. Kako se beše zove? Pa, isto kao i naš – nepostojeći objekat. A setimo se i da je Zdravko Mamić, alfa i omega u izgnanstvu poručio svima pre samo nekoliko dana da stadion neće ni dočekati.
(Zlo)upotrebi sve što možeš
Kraj Mundijala protekao je bez nas, očekivano, ali sve nas je pokosila i vest o preranoj smrti Siniše Mihajlovića.
Neki su je, nažalost, dočekali spremni pa se samo četiri dana nakon što je Miha odigrao poslednje minute na ovom svetu pojavila priča da se Nacionalni stadion neće zvati „Srbija“ već da bi trebalo da ponese njegovo ime. I kako bolje o tome započeti priču nego pitanjem predsedniku koji je valjda najbitnija osoba koja se upisala u knjigu žalosti otvorenu zbog Mihajlovićeve smrti na stadionu „Rajko Mitić“.
„Video sam da su neki ljudi (koji su to ljudi, prim.aut.) pokrenuli inicijativu da Nacionalni stadion dobije ime po Siniši Mihajloviću. Neki ljudi će odlučivati o tome (opet, koji ljudi, prim.aut.), ali nije loša ideja“, rekao je Vučić u intervjuu za Zvezda.TV i dodao i da postoji dobra volja da to bude tako i među navijačima Partizana.
Dobro, ljudi, kad ste pre stigli da se raspitate i proverite „puls javnosti“ na tu temu za tako kratko vreme? I zar ne bi veća čast Siniši bila ukazana da zaista počnete da kopate temelje za ovaj čardak ni na nebu ni na zemlji pre nego što zloupotrebite njegovo ime za još neki klik i lajk?
Godine prolaze, nervoznim korakom, godine prolaze mi stojimo
Kako se koje godine primakne vreme da se razmišlja o temama za SKpaketić, svima je već jasno šta će biti jedna od mojih tema.
Da me ne shvati niko pogrešno, želim da dođe dan kada ću napisati vest sa naslovm „Počela je izgradnja Nacionalnog stadiona u Beogradu“ ili nešto kasnije „Orlovi prvi put raširili krila na novom stadionu“. Zaista! Želim da tog dana u tu istu vest „spakujem“ i sve ovo što sam godinama pisala na ovu temu.
Ali, čini mi se da ću još dugo čekati na to i ovako, od stare do nove godine nabrajati sve što je obećano, a nije ispunjeno.