in

Fejenord, najlepša moguća, ali teška nagrada za Partizan! – Sport

Tokom 20. veka veoma uticajna škola mišljenja unutar literarne teorije bio je američka Nova Kritika (New Criticism). Bilo bi nepromišljeno pokušati da se njene ideje sažmu u par redova (u neku ruku to bi bilo neozbiljno učiniti i u par tomova), ali jedna od osnovnih misli bila je da se kljiževno delo jedino može tumačiti kao autonomni estetski objekat. Njegovo značenje i značaj moraju se posmatrati bez ikakvog osvrta na namere i želje autora, pa i na ma šta drugo samom delu eksterno.

Dakle, ono što je napisano i ništa više…

U fudbalu tako nešto nije moguće. Niko ne može da tumači utakmicu u izolaciji od svega drugog i svih drugih utakmica, pošto su fudbalski klubovi (a svi jedino navijaju za klubove, ne za timove) samo skup svih momenata u svim utakmicama koje su ikada odigrali. Dres jednog kluba ima vrednost zbog onog koga nosi u tom momentu, ali i svih onih koji su ga ikada nosili, pa, zašto ne reći, koji će ga tek nositi.

Dakle, fudbal nije i ne može biti izolovan na taj jedan trenutak, pa makar i taj trenutak mi produžili na 90 minuta.

U redu, pa kakav je to onda klub Fejenord? I zašto je toliko veliki?

Svi znamo šta znači i koliko je važan holandski fudbal. Neke od njegovih najlepših ideja mnogi su, sa pravom, vezivali za Džimija Hogana, legendarnog engleskog trenera koji je utkan u geneologije razvitka najrazvijenijih fudbalskih kultura sredine 20. veka, od Mađarske do Brazila. Tu je i veoma interesantna teza o povezanosti karakteristika holandskog društva i njenog fudbala – od kolektivizma koji je prožimao ove prostore zbog potrebe da se zajedničkim delovanjima grade nasipi i kultivišu polderi (od mora otrgnuta zemlja), pa sve to kontrakulturne revolucije Provosa sredinom šezdesetih u Amsterdamu.

Ali barem toliki uticaj pripada i tzv. Dunavskoj školi fudbala, koju su između dva rata činili Mađarska, Austrija i Češka. Najbolji evropski tim pre Drugog svetskog rata, austrijski Wunderteam, samo je jedna njegova iteracija. Štaviše, i mi znamo štošta o tome, pošto su ideje Luke Kaliterne, oca jugoslovenskog fudbalskog trenerovanja u Splitu, iznikle upravo iz interakcije sa trenerima koji su u Hajduku radili po njegovom osnivanju (naravno, taj klub su i osnovali studenti uz Praga).

I eto nas kod Fejenorda…

Ovaj klub je šampion Evrope postao 1970. godine kada je na njegovoj klupi sedeo Austrijanac Ernst Hapel, koji, iako je radio u drugoj polovini prošlog veka, pripada poslednjem talasu Dunavske škole. Njegove ideje bile su toliko napredne da su danas sveprisutne i smatraju se standardom u fudbalu. Svugde su u tolikoj meri da deluje neverovatno da je neko morao da učestvuje u njihovom stvaranju, da nisu uvek, nekako, bile tu.

U vreme kada je u severnoj Evropi standard bio 1-4-2-4 sistem (sistem koji je postao dominantan i u jugoslovenskoj školi fudbala), Hapel je sa Ado Den Hagom počeo da igra u 1-4-3-3 sistemu. U Fejenordu je koristio isto i toliko je namučio Ajaks Rinusa Mihelsa da je ovaj, posle tog okršaja, odlučio i sam tako da zaigra.

Onda dolazimo do presinga. Ideja koja u kolektivnom sportu potiče iz hokeja na ledu, svoje prve preddtavnike u fudbalu imala je u kijevskom Dinamu sa Viktorom Maslovim i u Holandiji, sa Ernstom Hapelom. Imajući u vidu okolnosti onog perioda, sasvim je izvesno da su do njih došli odvojeno jedan od drugog.

Tu je i činjenica da je Hapel koristio zonsku odbranu.

”Ako igrate čovek-čoveka, šaljete jedanaest magaraca na teren”, rekao je jednom. Danas, praktično standard. Tada je to imalo obrise avangardnog, ne previše različitog od dadaističke poezije ili nekakvog Polakovog platna. Oko je, prosto, moralo da se navikne.

Ali nije teško navići se uz trofeje. Ekipa u kojoj su igrali i Vim van Hanegem, Rinus Izrael, Vim Jansen osvojila je titulu šampiona Evrope protiv Seltika i ekipe Lisabonskih lavova Džoka Stejna (nazvane tako jer je postala prva ekipa sa severa Evrope koja je postala šampion kontinenta, nakon pobede nad Interom u, pa, Lisabonu).

Hapel će, nakon ovoga, osvojiti još jednu titulu šampiona Evrope, sa Hamburgerom 1983. godine. Sa svoje strane, predvođenim još jednim, samo na drugim načim legendarnim trenerom, Fejernord će osvojiti Kup Uefa 1974. godine (tada je na njihovoj klupi sedeo Vil Kerver, čije metode u osnovnoj fudbalskoj obuci dečaka su deo kurikuluma nekih od najvećih svetskih akademija).

U redu, ali šta je Fejenord danas?

Pa, baš ono što biste verovatno pomislili. Ekipe iz Holandije, koja ponovo nakon određenog perioda stazisa ima izrazito kvalitetne i uspešne mlađe selekcije, nisu podjednako konkurentne ekipama sa bogatijih tržišta. Ali su veoma taktički napredne, svakako one iz vrha Eredivizije (a tamo, naravno, igraju i posebno talentovani fudbaleri).

Od dolaska Arnea Slota, koji je sa veoma velikim uspehom radio u AZ Alkmaru, Fejenord koristi veoma progresivan model igre i jedna su od onih ekipa koje sami treneri sa najvećim uživanjem gledaju.

Oni su, iskoristićemo unutaresnafski izraz, ”zaokružena ekipa”, odnosno ekipa sa jasnim principima, pod-principima i pod-pod-principima u svim fazama i momentima igre. Njihov visoki presing se naslanja u velikoj meri na školu Rodžera Šmita, koji već neko vreme radi u PSV-u. Postoje jasna presing usmerenja (gde navode ekipu sa loptom), jasni presing okidači (kada kreću u agresivni pritisak), kako se ponašaju kada uzmu loptu (pozicija krila na kontrastrani, praktično, u metar precizna kako bi on bio najopasniji u tranziciji)… A to je samo jedna stavka.

U posedu, što jeste njihovo osnovno opredeljenje, koriste veoma interesantnu strukturu iz bazičnog 1-4-2-3-1 sistema. Veoma često bekovi ulaze unutra, dakle iza prve presing linije protivnika u tri centralna koridora. Napadačku širinu obezbeđuju krila, poznata iz Premijer lige i Bundeslige, Ris Nelson i Alireza Jahanbaš.

Arne Slot, što je poznato svakome ko je imao pristup određenim holandskim trenerskim publikacijama, je neko ko dosta polaže na sinhronizaciju završnice, odnosno mehanizme napadanja dubine u trećoj fazi poseda. Stoga kod Fejenorda možemo videti sve, od veoa inteligentnih metoda individualne demarkacije do mehanizama na grupno-taktičkom nivou koji čine ulazak u prilike veoma čestim za Fejenord.

Sa jedne strane veoma je teško igrati protiv ovakvih ekipa (zapravo, kao što smo videli, to je teško sa mnogo strana), ali i, u neku ruku, je olakšavajuća okolnost, jer pripremu utakmice čini lakšom i jasnijom. Trenažni proces automatski dobija jasnije konture a to je izrazito važno. Javnost često zaboravlja da je ono što oni vide na utakmicama samo delić onoga što se radi unutar jedne fudbalske ekipe, a da se neke od najvažnijih stvari dese upravo na terenu za trening u danima pre meča.

Aleksandar Stanojević je uoči meča sa Spartom govorio kako je sve ovo što fudbaleri Partizana rade u Evropi nagrada. Domaći šampionat je osnovni cilj, a sve drugo je nešto propratno, nešto što je postalo cilj ponajviše time što su fudbaleri crno-belih svojim pobedama to od njega učinili.

Teško je ne složiti se sa ovim…

Kada je tako, nakon trijumfa nad praškom Spartom (u neku ruku, umesno, zar ne, sada kada znamo nešto više o ovom fudbalskom podneblju) Partizan nije mogao da poželi adekvatniju nagradu od duela sa jednim Fejenordom…