in

Kult vođe i grandiozna vojska podanika (VIDEO)

Kult vođe i grandiozna vojska podanika (VIDEO)

Kult vođe je stvoren. Imidž neprikosnovenog, stekao je divljenjem koje kao da zahteva od svojih saradnika, medija, pa i naroda, neprestano ističući svoje divljenja vredne osobine. Ta grandiozna vojska podanika tabana na mitinzima, botuje na društvenim mrežama, klanja se u parlamentu.

Nakon izbora održanih maja 2012. godine, o budućoj koaliciji odlučivale su male partije, sa zlatnom akcijom za vlast.

Dotadašnji koalicioni partneri Demokratske stranke pretrčali su u zagrljaj onih koji su nudili više. Srpska napredna stranka je mesto premijera ustupila Ivici Dačiću, predsedniku Socijalističke partije Srbije, dok je Aleksandar Vučić postao prvi potpredsednik Vlade, ministar odbrane i koordinator službi bezbednosti. Za apsolutnu moć, nedostajala mu je široka podrška narodnih masa.

„Jedan njegov školski drug, još kada je došao ili preuzeo vlast, mi je rekao jednu sjajnu rečenicu koja mi stalno stoji u glavi, a to je – Sad ćete da vidite kako se brani vlast“, kaže Željko Ivanović, novinar iz Crne Gore.

Tekst je deo dokumentarnog filma „Ja, Aleksandar: Državni gambit“. Proizvodnju filma potpisuje Audio i video produkcija JSP, a autorski tim čine Jovana S. Polić i Sanja Lončar (autorke), Olivera Milenković (producentkinja), Svetozar Polić (koscenarista) i Zoran Grujin (montažer).

Hapšenje Miškovića

Vučić je, najpre u tabloidima, najbogatijeg Srbina i čoveka koji je pomagao osnivanje Srpske napredne stranke, Miroslava Miškovića, pretvorio u političkog protivnika, a onda i najavio njegovo hapšenje.

„Mišković je finansirao i po otvorenom priznanju u svojim memoarima, u svojoj knjizi, Srpsku naprednu stranku, doduše dajući novac Tomislavu Nikoliću, ne razumejući da je možda trebalo da da novac Aleksandru Vučiću, pa možda zbog toga ne bi bio uhapšen“, ocenjuje Boris Tadić, lider SDS i bivši predsednik Srbije.

On dodaje da zna da je uhapšen bez dokaza jer je protiv Miškovića, u njegovom mandatu vođena jedna istraga od strane tužilaštva, ali „za Vučića je to imalo upotrebnu vrednost, i gle…“

„Tada je preskočio 50 posto popularnosti. Što je temelj njegove vlasti i njegove demagoške i makijavelističke vlasti do današnjeg dana“, navodi Tadić.

Nakon sedam meseci pritvora i decenije suđenja, Mišković je oslobođen svih optužbi.

Nebitno. Aleksandar Vučić je osvojio neprikosnovenu vlast. Nije morao javno da izgovori: država, to sam ja.

„Nakon smene vlade 2012.godine, on je ušao u vladu u želji da prikaže sebe i SNS kao demokratičnije nego što je bila vlada koju je predvodila Demokratska stranka. Međutim, umesto otvorenije vlasti, došlo je do transformacije političkog sistema, do pretvaranja u neku formu autokratskog režima“, objašnjava Bodo Veber iz Saveta za politiku i demokratizaciju u Berlinu.

Postao je – sve

Napravio je radikalnu personalizaciju vlasti: sa mesta vicepremijera, preselio se u fotelju predsednika Vlade, a potom i predsednika Srbije. Formalno. Neformalno, postao je – sve.

„Ako pročitamo Ustav Srbije, to je jedna parlamentarna demokratija, dok s druge strane, osoba koja bi trebalo da vodi zemlju – gospođa Ana Brnabić je premijerka, i po Ustavu ima više ovlašćenja od gospodina Vučića, iako u realnosti to nije slučaj, jer je Vučić taj koji kontroliše sve institucije“, navodi Žan Arno Deran, novinar iz Francuske.

Tako je Srbija 2020. godine dobila parlament bez opozicije.

Većina stranaka je, zbog neopstojanja izbornih uslova, bojkotovala izbore. Oni drugi, koji su odlučili da glume smokvin list autokratskom režimu, i pored spuštanja izbornog cenzusa sa 5 na 3 odsto, nisu osvojili dovoljan broj glasova.

Bio je to tek poslednji čin u predstavi “žrtvovanje demokratije”. Sve je počelo – mnogo ranije.

„Nije vaš zadatak da jačate svoju opoziciju, nego da je slabite, ali ne time što, na primer, oduzimate mogućnost finansiranja svojim političkim protivnicima. Ne time što oduzimate mogućnost pristupa medija svojim političkim protivnicima. Ne time što ih batinate između dva kruga izbora. Ne time što ucenjujete svoje političke protivnike. To su instrumenti izvan civilizacije“, ukazuje Tadić.

Novembra 2018. palicama i metalnim šipkama, pretučen je jedan od lidera opozicionog Saveza za Srbiju, Borko Stefanović.

Krenuli su građanski protesti “stop krvavim košuljama”.

„Šetajte do mile volje, ja nijedan zahtev nikada neću da vam ispunim. Može i pet milona da vas se skupi, nikad“, rekao je tada Vučić.

Pod nazivom 1 od 5 miliona, nastavljeni su protesti, koje nisu vodili političari, već studenti Beogradskog univerziteta.

Podržala ih je većina opozicionih stranaka, od levice, do desnice, brojne javne ličnosti iz sfere kulture, umetnosti, medija i više od stotinu univerzitetskih profesora.

Na proteste koji su prvi put uzdrmali režim, odgovareno je kontramitinzima. Desetine hiljada sigurnih glasača Srpske napredne stranke, na njih su dovoženi parama građana, odlukama državnih funkcionera i direktora javnih preduzeća: uz dnevnice i sendviče.

„Zato što su, u mnogim slučajevima, to ljudi koji su dobili posao ili druge privilegije putem veza sa strankom, u zamenu za to su postali članovi stranke, obećali su da će glasati za nju i da će nagovoriti druge ljude da glasaju za stranku, i na taj način zadržavaju monopol te stranke“, naglašava Erik Gordi, profesor političke i kulturne sociologije u Engleskoj.

Ta masa Vučićevih pristalica nije pokolebala ogorčene građane koji su, u više od sto gradova, šetali svake subote – 15 meseci, tražeći zaustavljanje političkog nasilja i gušenja medijskih sloboda, smene ministra policije i čelnika Radio televizije Srbije, objavljivanje plana za rešenje pitanja Kosova, demokratske izborne uslove, kao i ostavku Aleksandra Vučića.

Sa bina su se čuli zahtevi i za razrešenje brojnih afera.

Na poziv organizatora protesta, partije opozicije su potpisale “sporazum sa narodom” kojim su se obavezale: da će napustiti rad svih skupština u kojima su ukinuta demokratska načela i da će bojkotovati izbore, dok se ne obezbede fer uslovi.

Izveštaj Evropske komisije detektovao je i proteste i neslobodu medija i nefunkcionalan parlament i korupciju. To prepoznavanje problema, nije značilo i sankcionisanje vlasti, koja je nastavila da upada iz afere u aferu.

Korona virus

Protesti su prekinuti marta 2020. godine, kad je ceo svet drhtao od opasnosti koju je doneo novi, nepoznati, korona virus.

Dr Branimir Nestorović na konferenciji za novinare u predsedništvu Srbije rekao je: “Ne mogu da verujem narod koji je preživeo sankcije, bombardovanje, svakojaka maltretiranja uplašiti najsmješnijeg virusa u istoriji čovečanstva koji na Facebooku postoji”.

I dok smo se mi, u Srbiji, zabavljali, ljudi su umirali.

Trinaest dana kasnije Aleksandar Vučić, predsednik Republike Srbije, tvrdio je: “Nemojte da lažete! Niko nije rekao da je najsmešniji virus. Niko!”

Naredna dva meseca, Srbija će biti jedna od 14 zemalja na svetu sa najstrožim merama zaštite od korona virusa: policijski čas, zabrane kretanja, novčana kažnjavanja, pretnje, hapšenja, činili su samo dekor moćnom vođi.

„Taj autorizarizam, nesumnjivi, rekao bih, njegov, pokazuje i tendencije klizanja u totalitarizam“, navodi Senad Pećanin, advokat iz Sarajeva.

Permanentna kampanja

Njegova kampanja ne traje samo za vreme predsedničkih, parlamentarnih, lokalni ili izbora za mesne zajednice, koji se u Srbiji, od kad je Vučić na vlasti, održavaju gotovo svake godine: on je permanentno u kampanji.

„Iako se izbori raspisuju u društvu kao mogućnost da dođe do promene, ovde se izbori raspisuju da bi se osiguralo da će stvari ostati iste“, ocenjuje Gordi.

Turobnu stvarnost vlast neprestano garnira pričama o uspesima.

Slučaj Savamala

Paradigmu stanja u Srbiji najbolje slika slučaj “Savamala”, koji traje od 2016. do danas.

Tokom noći, tri bagera su bespravno srušila 12 objekata u centru Beograda. Tridesetak osoba s fantomkama na glavama, naoružanih palicama, maltertirali su građane, pojedine vezivali, oduzimali mobilne telefone i pretili, ali je policija odbila da interveniše.

„Ja stvarno mislim da onaj ko bi to uradio, a da je želeo da uradi bilo ko iz vlasti, da je taj kompletan idiot“, naveo je tada Vučić.

Mesec dana kasnije, Vučić kaže: „Iza toga stoje najviši organi gradske vlasti u Beogradu i oni će snositi i krivično pravnu i prekršajnu i svaku drugu vrstu odgovornosti“.

Za rušenje u Savamali, niko nije odgovarao. Na tom prostoru niče Beograd na vodi, Vučićevo predizborno obećanje, koje grade strane kompanije, novcem građana Srbije.

„Mislim da je Aleksandar Vučić suštinski motivisan logikom moći, logikom novca. Model društva budućnosti nije Beograd na vodi, to svako zna, ali to se gradi. A zašto? Trebalo je oprati novac, a i određeni ljudi su dobili poslove u vezi sa tim“, ocenjuje Deran.

Njegova taktika vladanja je da birače drži u stanju stalne tenzije i napetosti. Pored targetiranja neistomišljenike, režimski mediji služe i za proizvodnju vanrednog stanja. Najavljuju atentate, državne udare, napade i druge pretnje po Aleksandra Vučića.

„Dugoročno on jeste, kako se to ponekad simplifikovano kaže, nagazna mina. I sad je pitanje da li će ta mina uvijek ostati, da kažem, zapakovana i deaktivirana ili će jednog dana eksplodirati, i onda je pitanje koga će sve raznijeti i odnijeti u vazduh“, napominje Ivanović.

Srbiju, tokom vlasti Aleksandra Vučića, prema podacima Eurostata, godišnje napusti između 40 i 50 hiljada građana, u potrazi za boljim životom i dostojanstvom.

Pad moći

Svađa s činjenicama i neispunjena obećanja poremitila su mu rejting na poslednjim izborima 2022. godine. Od 2014. kad je ustoličio moć, Aleksandar Vučić je prvi put došao u situaciju da ne može sam da formira vlast.

„Kada razmišljam o tome kako će se u Srbiji vladati posle Vučića, osnovno pitanje je, na koji način će Vučić otići sa vlasti. Da li će se to dogoditi izborima. Ili će se to dogoditi nekom vrstom ponovo revolucije, demonstracija, takozvane ulice, puča u okviru sistema, ili na bilo koji drugi nasilni način. Ono što jeste problem naše istorije, to je što se to desilo suviše mnogo puta. Dakle, to su vlasti koje zapuše svaku mogućnost da se vlast menja na legalan način“, navodi istoričarka Dubravka Stojanović.

A onda se dogodila i nezapamćena tragedija u istoriji Srbije. Krvave košulje političara, zamenila je krv – dece.

Trinaestogodisnji učenik ubio je osmoro svojih drugova i drugarica i čuvara škole. Dva dana kasnije, prijavljivani, ali neosuđivani, dvadesetogodisnji nasilnik je automatskom puškom usmrtio osmoro mladih ljudi. Preneražena, užasnuta i uplašena Srbija – izašla je na ulice.

Pod sloganom SRBIJA PROTIV NASILJA stotine hiljada građana su, u sedam zahteva, sumirano, tražili smene odgovornih, zabranu štampe i ukidanje TV programa – koji promovišu nasilje.

Aleksandar Vučić je organizovao kontramiting, kao i obično: obezbedio prevoz, sendviče i napojnice. I, prvi put, od kad je na vlasti, doživeo fijasko.

Ni nakon pet meseci protesta SRBIJA PROTIV NASILJA, apsolutna vlast Aleksandra Vučića nije preuzela odgovornost, niti ispunila ijedan zahtev građana. Opozicija je tražila izbore, kako bi građanske zahteve oni ispunili.

Na spisku svih poraznih posledica demokrature u Srbiji, ostaće zabeleženo saučesništvo institucija, kao poluga vlasti, u rukama čoveka koji ne mari za demokratiju.

Kraj