in

Korona ostavlja posledice i na psihičko zdravlje, ovo su neki od simptoma

Profesorka psihologije Ane Nikčević, sa Univerziteta Kingston u Velikoj Britaniji stoji iza koncepta “kovid anksioznost” koji je teoretizovala prošle godine zajedno sa Markantoniom Spadom sa Univerziteta Saut Bank u Londonu, pošto su primetili da ljudi razvijaju određeni skup osobina kao odgovor na koronavirus. Sindrom kovid anksioznosti prati često testiranje i provera simptoma, izbegavanje javnih mesta, opsesivno čišćenje i sigurno da mnogi od Vas pomišljaju da ga možda imaju.

Kompulzivne higijenske navike i strah od javnih mesta mogli bi da ostanu kod nekih ljudi dugo nakon “otključavanja”, a kovid anksioznost bi mogla da zaustavi reintegraciju, upozoravaju stručnjaci. Šta znači biti kovid anksiozan, kako se nositi sa ovim problemom, da li bi i kada trebalo potražiti pomoć i kako će to uticati na povratak u “normalu” za Nedeljnik je pričala profesorka Ana Nikčević, koja već 20 godina radi u kliničkoj praksi u Velikoj Britaniji.

U biografiji profesorke Nikčević, koja je odgovorila iz Londona, piše, između ostalog, da je završila psihologiju na Beogradskom univerzitetu. Ima istraživačko iskustvo u kliničkoj i zdravstvenoj psihologiji. Bavi se primenom kognitivno-bihevioralnih i metakognitivnih teorija i terapija na razumevanje zavisnih ponašanja, anksioznosti i poremećaja raspoloženja, reproduktivnog zdravlja majke i stanja povezanih sa fizičkim zdravljem.

Zar nemamo svi neki oblik kovid anksioznosti jer pandemija utiče na sve?

Sindrom kovid anksioznosti sastoji se od načina prilagođavanja kao što su stalni oprez zbog pretnje, briga, izbegavanje i prekomerna provera, koja ljude može da drži “zaključane” u stanju kontinuirane anksioznosti i strahu od zaraze virusom. To nije klinička dijagnoza. Svi mi doživljavamo strah u odnosu na COVID-19. Pitanje je da li se nosimo sa tim tako da nas to drži fokusirane na pretnju i ograničava naš svakodnevni život. To je sindrom kovid anksioznosti.

Vi ste opisali šta karakteriše taj sindrom. Jedan od simptoma je i često testiranje i imamo svi u okruženju nekoga za koga znamo da se mnogo puta testirao. Šta biste rekli nekome ko bi pitao kako da prestane da se svaki čas testira na virus, kako da se “smiri”?

Ovo je vrlo dobro zapažanje. Česta testiranja mogu biti deo kovid anksioznosti sindroma. Moramo da prepoznamo da se pojedinci testiraju iz dobrog razloga – jer su bili sa nekim bolesnim ili su u javnim profesijama gde je ovo uslov. Međutim, biće i drugih koji će se testirati iz razloga sigurnosti. U ovom slučaju ja preporučujem da postepeno smanjuju učestalost provere, posebno s obzirom na pad stopa zaraze, i odupru se želji da na taj način stiču sigurnost.

Kako se leči i sprečava sindrom kovid anksioznosti?

Širenjem programa vakcinacije i smanjenjem širenja virusa, naša očekivanja su da će se većina ljudi s vremenom reintegrisati. Međutim, za one koji se bore sa aspektima sindroma kovid anksioznosti preporučili bismo da razmotre kognitivne i bihevioralne intervencije usmerene na olakšavanje oslobađanja od beskorisnih načina snalaženja. To može da podrazumeva podsticanje osobe da izađe napolje, izađe u zatvorene prostore i dodirne stvari, nauči da prekine brigu i proveru ponašanja.

Ta ponašanja uključuju i da će ljudi izbegavati društvo, da neće biti spremni da se voze javnim prevozom, da će nastaviti da drže distancu… Ali to je pretnja ponovnoj integraciji i kakve su onda posledice?

Pandemija i s tim povezane mere za kontrolu virusa imaju duboke posledice na svakodnevne aktivnosti, kao što smo svi svesni. Nalazi naše studije iz februara ove godine pokazuju da 30-50 odsto ispitanih ljudi u Velikoj Britaniji izbegava korišćenje javnog prevoza i odlazak na javna mesta zbog straha od zaraze virusom, takođe se vrlo nerado dodiruju stvari na javnim mestima, uz izražavanje visokog nivoa zabrinutosti. To sugeriše da je naš odnos sa normalnim aktivnostima umnogome značajno promenjen.

Koja količina straha i opreza je “normalna” sada kada imamo vakcine i znamo mnogo više o virusu ali stalno slušamo upozorenja i mračne prognoze koji bilduju taj strah kod ljudi?

Ovo pitanje bih obrnula na: “Koliko je još potrebno izbegavanja, brige, provere simptoma kod drugih, i tako dalje, kako bismo se zaštitili od virusa sada kada nam podaci pokazuju da stvari idu nabolje (bar u onim delovima sveta u kojima virus više nije virulentan)?” S vakcinacijom za najugroženije, moramo da okrenemo pažnju na vraćanje normalnom životu i prepoznamo da je stepen rizika prisutan u svim aspektima života.

Psiholozi od početka pandemije upozoravaju na posledice koje će ona imati po psihičko zdravlje; šta ste vi primetili na osnovu vašeg istraživanja – šta očekujete da će biti sa psihičkim zdravljem ljudi kada zaključavanja prođu, koji sve problemi će se javljati?

Psihološki uticaj pandemije COVID-19 je na nekoliko različitih načina bio dubok. Ljudi su izgubili voljene, oni koji su na prvoj liniji nege možda su traumatizovani, ljudi su ostali bez poslova i sredstava za život i ne bi nas iznenadilo ako mnogi dožive dugotrajan negativan uticaj na mentalno zdravlje kao što dokazi već pokazuju. Sindrom kovid anksioznosti samo je jedna posledica života sa pretnjom od COVID-19 virusa u našem životu u tako dugom periodu. To što je moglo da igra ulogu u zaštiti (načini prilagođavanja koji su identifikovani kao deo kovid sindroma), treba postepeno napustiti i da bismo se vratili u normalu i reintegrisali.

Svet posle pandemije neće biti isti. Šta će se promeniti u ponašanju ljudi, da li ćemo biti “gori” ili “bolji”, sa jedne strane jer ćemo trpeti negativne posledice a sa druge jer smo ovo vreme iskoristili da razmislimo o svom životu, da uradimo “veliko spremanje”- uklonimo iz života ljude koji nam ne odgovaraju, shvatimo da više ne želimo da radimo posao ili stvari koje radimo i slično?

S pravom ističete da osim negativnih aspekata pandemije, ima i pozitivnih. Ljudi su pokazali da su se preorijentisali i ponovo povezali sa važnim vrednostima i pojedincima u svom životu. To bi u celosti moglo dovesti do nekih pozitivnih promena u društvu.

Posle velikih kriza nastupali su periodi obnove i renesanse i uvek “život ide dalje”, da li bi posle ove pandemije mogao da nastupi jedan period koji Englezi zovu “roaring twenties” (bučne, urlajuće dvadesete), period energije, dekadencije, popuštanja okvira i ograničenja jer je ljudima dosta “karantina” i životnog i u pandemiji, koja im je pomogla da to shvate?

Po mom mišljenju, svet će biti drugačiji. Svi smo shvatili da ne možemo da nastavimo da putujemo, trošimo i budemo dekadentni na način na koji smo (tj. mnogi ljudi na Zapadu) bili nekada pre pandemije. Ljudi su mogli da cene “male” stvari u životu. Ako postoji pozitivno nasleđe pandemije, biće da smo uspeli da prepoznamo značaj životne sredine, ljudske veze i vrednost dobrote i brige jednih za druge.

Deca i mladi poslednje dve godine rastu u neobičnim uslovima, ne samo bez prave škole već i bez druženja, izlazaka i svega što im je u tom uzrastu najvažnije. Kakva će biti ta generacija kada izađe iz pandemije i odraste?

Teško je reći. Postoje izveštaji o naglom porastu poteškoća sa mentalnim zdravljem kod dece i mladih. Oni koji rade sa decom u obrazovnom sistemu, na primer, moraće da imaju na umu moguće psihološke ranjivosti i ožiljke kao moguće posledice pandemije.

Kako u Velikoj Britaniji sada izgleda taj izlazak iz karantina ili “najmračnijeg časa”, koji je imala krajem prošle godine pošto je, pored Izraela, zemlja u kojoj se najbolje vidi efekat vakcinacije?

Možemo reći da je bolje i da je više poverenja u “vazduhu”, međutim, naši podaci pokazuju da je povratak u normalu još prilično daleko.

Autor: Ana Mitić /Nedeljnik

Korona virus, seks i psihologija: Kako je pandemija promenila seksualni život