in

Kako da preživimo jedni sa drugima

Ako se o svim spornim pitanjima u društvu ne priča na konstruktivan način, koji za cilj ima traženje najboljeg rešenja za opštu dobrobit, već se svim problemima pristupa iz pozicije ratovanja, umesto diplomatije ili saradnje, nije čudno da se on sada već automatski prenosi na sve društvene teme, pa i na temu vakcinisanja, piše magazin Nova ekonomija.

U ovo vreme prošle godine, činilo se da nam samo vakcina treba, pa će se problem kovid pandemije rešiti i svet će se vratiti u uhodane tokove. Ipak, bilo je i stručnjaka u oblasti društvenih nauka, koji su još tada izrazili sumnju i bojazan da veliki deo populacije (u ovom slučaju u SAD) neće biti spreman da se vakciniše, čak i pod uslovom da je vakcina besplatna i lako dostupna. Sada vidimo da su ova predviđanja, na žalost, bila tačna, piše  specijalno za Novu ekonomiju Lana Engel, MSc psiholog, ACT terapeut.

Ko su ljudi koji se protive vakcinisanju? Zašto su protiv vakcine, kada sva naučna istraživanja, ali i stanje „na terenu“ pokazuju da je vakcina prilično efikasna i bezbedna?

I konačno, na koji način da pristupimo jedni drugima, ne bismo li umanjili postojeće društvene tenzije i nerazumevanje među grupama neistomišljenika (u ovom slučaju ljudi koji su za, odnosno protiv vakcinisanja?

Svrstavanje nam je u krvi

Po svojoj prirodi, čovek je društvena jedinka koja živi i funkcioniše u grupama. Naša percepcija drugih je psihološki naštelovana tako da sebe i druge svrstavamo u tabore. Za ovu pojavu koristi se još i naziv tribalna (plemenska) priroda čoveka. Naša tribalna priroda nam često pomaže da opstanemo, tako što nas navodi da se udružujemo sa bližnjima i da se međusobno pomažemo.

Sa druge strane, ona može da uzrokuje i probleme. Naime, kroz celu istoriju, svedoci smo neprestanih sukoba između raznih grupacija ljudi, formiranih po raznovrsnim osnovama i oko raznovrsnih ideja i vrednosti. I mada nekom hladnom i racionalnom umu (koji po pravilu nije uključen u sukob i gleda ga sa strane), određeni na primer etnički konflikt deluje potpuno iracionalno, nepotrebno i često bizarno, ipak, ljudi do sada nisu rešili problem međusobnih sukoba i ratovanja.

Istraživanja pokazuju da antivakseri nisu jedna jedinstvena i monolitna skupina sa jednim jedinim razlogom zašto ne žele da se vakcinišu. Ove ljude na otpor prema vakcini mogu navsti razni razlozi.

Ratovi i sukobi se u našem današnjem svetu nisu smanjili, a kamoli nestali. Uzrok nerešivosti ovog problema je upravo u tribalnoj prirodi čoveka. Dokle god imamo ljudski mozak, ostaćemo u velikoj meri iracionalna i u svojoj osnovi tribalna, tj. plemenska bića.

Uzroci rezerve prema vakcinisanju

Mada smo skloni da svakog ko ne pripada našem „taboru“ uverenja (na pr. vakserskom, tj. pristalica vakcinisanja) svrstavamo u „one druge“, tj. u jedan (protivnički) koš, istraživanja pokazuju da antivakseri nisu jedna jedinstvena i monolitna skupina sa jednim jedinim razlogom zašto ne žele da se vakcinišu.

Ove ljude na otpor prema vakcini mogu navesti razni razlozi. Tako je u SAD ustanovljeno da je antivakserski stav mnogo rašireniji među glasačima konzervativne stranke, među Afro i Latino američkom populacijom, ali i među mladima.

Navešćemo ukratko uzroke protivljenja kod svake od ovih grupe da bismo ilustrovali ovaj fenomen. Za očekivati je da se nešto slično dešava i među antivakserima u Srbiji, navodi Nova ekonomija.

Uzrok protivljenja vakcinisanju kod konzervativaca je prepoznat u izraženijoj crti tribalnosti kod ove populacije u odnosu na republikance. Naime pojedinci, ali i društva, u manjoj ili većoj meri se razlikuju jedni od drugih po stepenu prisustva jedne od sržnih karakteristika pojedinca i/ili društva, a to je stepen izraženosti individualističkih, nasuprot kolektivističkim stavovima i vrednostima.

Takozvani „obični mali čovek“ u Srbiji, nakon decenija života u režimima koji su mu „prodavali maglu“, a u osnovi ga pljačkali i izrabljivali, zaključio je da se vlasti ne može verovati.

Naime, konzervativci po pravilu više vrednuju kolektivističke vrednosti, pa tako više vrednuju lojalnost grupi, grupnu hijerarhiju i poštovanje grupnih vrednosti i normi. Problem u vezi sa koronom i vakcinisanjem je nastao kada je bivši predsednik SAD (dakle lider i figura za uzor među konzervativcima) po pitanju vakcinisanja i borbe protiv kovida uopšte, slao emotivno pregrejane i kontradiktorne informacije i raspirivao nepoverenje prema stručnjacima (epidemiolozima i sl.).

Takvo njegovo držanje je kod njegovih pristalica pobudilo sumnju u naučnike i stručnjake uopšte i u pouzdanost i etičnost njihovih istraživanja i u ovom slučaju u bezbednost i efikasnost vakcine protiv kovida. Dakle, negativnim i sumnjičavim stavom lidera grupe, kao uzora kojeg treba slediti, izazvana je i kontinuirano je podgrevana sumnja u dobre namere onih koji razvijaju vakcinu, pa time i u bezbednost vakcinisanja kod članova grupe.

Ovde treba imati u vidu da je akademska zajednica u SAD mahom, po političkom opredeljenju, demokratska. I sama ta činjenica, u kombinaciji sa kontinuiranim podgrevanjem političke polarizacije, posebno u vreme Trampa (ali i pre njega), dovela je mnoge pristalice konzervativaca do stava da su naučnici i stručnjaci „oni drugi“, tj. pripadnici suprotstavljenog tabora, kojima se samim tim, ne može i ne treba verovati.

Manjinska populacija u SAD, a posebno crnačka, vekovima je bila izložena rasnoj segregaciji, između ostalog i u oblasti zdravstvene zaštite. Afroamerikanci su u prošlosti (a često još uvek i u sadašnjosti) dobijali zdravstvenu zaštitu lošeg kvaliteta ili im je ona bila uskraćivana. Zbog kolektivnog sećanja na ovaj mal-tretman, Afroamerička populacija generalno gaji manje poverenje prema zdravstvu i uopšte medicinskoj struci u odnosu na belačku populaciju u SAD.

Što se mladih tiče, njihov razlog za nevakcinisanje leži prvenstveno u tome što oni spadaju u manje ugroženu kategoriju stanovništva. Naravno, kakofonija informacija u medijima i na društvenim mrežama, kao i ponašanje nekih lidera i (kvazi)stručnjaka koji podgrevaju teorije zavere ili šire neproverene i netačne informacije, doprineli su tome da su mladi u velikoj meri ostali, u najmanju ruku, ambivalentni prema vakcinisanju.

Antivakseri u našim redovima

Nije nam poznato da li su u Srbiji rađena neka istraživanja u vezi sa antivakserskim stavovima i ponašanjem, slična gore navedenim američkim. Ipak, neke od zaključaka, čini se, možemo da „prevedemo“ i na našu situaciju i naše trenutne društvene prilike.

Iz američkog primera vidimo efekat vladavine jednog populističkog predsednika koji je podgrevao narativ o neprijateljima sa zlim namerama, kao i opštu društvenu polarizaciju, kroz stimulisanje emotivno pregrejanih i konfliktnih interakcija sa neistomišljenicima. Vidimo da, na žalost, čak i nakon odlaska takvog lidera (i mnogima primera koji treba slediti), problem polarizacije i nepoverenja tabora jednih prema drugima, nije nestao. Nažalost, izgleda da se taj poremećaj u poverenju i saradnji, nakon samo pet godina prisustva ovakvog lidera na čelu jedne države, održao i ukorenio.

Drugi nedvosmislen uzrok nepoverenja u ono što stručnjaci preporučuju je informacioni haos i haotičan način upravljanja kampanjom za vakcinaciju.

Za očekivati je da će se naše poverenje u istinitost i pouzdanost poruka koje nam se šalju smanjiti ako na primer, sa jedne strane čujemo da vakcinisani ne dospevaju u bolnice, a sa druge strane vidimo ili čujemo da je neko od naših vakcinisanih poznanika ipak dospeo u bolnicu.

Dakle, ako se u sredstvima informisanja (na medijima ili društvenim mrežama) iznose neproverene informacije i to bez ikakve rezerve ili nijanse (u smislu da se govori o stepenu verovatnoće ili učestalosti oboljevanja), onda će ljudi generalno izgubiti poverenje u ono što čuju ili pročitaju i počeće sve da relativizuju i u sve da sumnjaju.

Značajan uticaj na (ne)poverenje prema vakcinaciji ima i opšta klima u javnom diskursu. Naime, ako se o svim spornim pitanjima u društvu ne priča na konstruktivan način, koji kao cilj ima traženje najboljeg rešenja za problem i opštu dobrobit, već se svim problemima pristupa iz pozicije ratovanja, tj, borbe za prevlast ličnih ili grupnih interesa i uverenja, onda će naravno i druga strana u tom sada već sukobu, a ne diskusiji, biti primorana da se bori često za puki goli opstanak.

Takav opšteraširen stav ratovanja umesto diplomatije ili saradnje, toliko se uvrežio u društvu u Srbiji, da se on sada već automatski prenosi na sve društvene teme, pa i na temu vakcinisanja.

I napokon, kao što su Afroamerikanci doživeli decenijsku ili vekovnu šikanu i rasnu segregaciju koja je, logično, rezultovala nepoverenjem prema institucijama države, tako je za očekivati i da je takozvani „obični, mali čovek“ u Srbiji, nakon decenija života u režimu ili režimima koji su mu „prodavali maglu“, a u osnovi ga bezobrazno pljačkali i izrabljivali, zaključio da se vlasti (a neretko ni kolegama ili prijateljima i porodici) ne može verovati.

Taj opšti manir nedržanja dogovora, zakona ili ljudskog morala i etike, preko guranja u ratove i osiromašenje 90-tih, i posle toga, a sve to bez ikakve društvene odgovornosti i sankcija prema vinovnicima, doveli su do masovnog nepoverenja, koje se sada generalizovalo na sve i svakog (dakle, ne samo na vlast, nego i na pojedince). U toj opštoj atmosferi nepoverenja, ili što neki kažu „paranoje“, logično je da ljudi često ne veruju ni u one koji im nude ili daju vakcine.

Na osnovu svega navedenog, verovatno je jasnije kako i zašto je problem nepoverenja u vakcinisanje protiv korone nastalo, kao i da je taj problem mnogo dublji od puke „gluposti“ ili „neobrazovanosti“ ljudi koji ne žele ili se dvoume oko vakcinacije. Nažalost, ovakve i slične uvredljive kvalifikacije velikog broja naših sugrađana čuju se jako često i one svakako ne doprinose da se problem reši, već ga još više produbljuju.

Više vesti o kovidu-19 i posledicama pandemije u zemlji i svetu čitajte na stranici Koronavirus.